„NE DIRAJTE TU STARICU, ONA JE SAMO OBIČNA PROSJAKINJA!“ — VIKAO JE DIREKTOR BANKE PRED SVIM KLIJENTIMA. ALI KADA JE MLADA SLUŽBENICA OTVORILA NJENU STARU KNJIŽICU, OTKRILA JE TAJNU STARU 40 GODINA ZBOG KOJE JE DIREKTOR PAO NA KOLJENA!
Bilo je hladno decembarsko jutro u Banjaluci.
Snijeg je polako prekrivao gradske ulice, a ljudi su žurili na posao, umotani u debele šalove i kapute.
U samom centru grada nalazila se jedna od najpoznatijih banaka.
Njena velika staklena vrata otvarala su se svakih nekoliko minuta.
Unutra je bilo toplo.
Mermerni podovi blistali su pod svjetlima skupocjenih lustera.
Za šalterima su sjedili uredno obučeni službenici.
A na prvom spratu, u velikoj kancelariji s pogledom na grad, radio je direktor banke.
Zvao se Aleksandar.
Imao je pedeset dvije godine.
Bio je uspješan poslovni čovjek, poznat po skupim odijelima, luksuznim automobilima i hladnom odnosu prema ljudima koji nisu imali novca.
Često je govorio svojim zaposlenima:
„Banka nije mjesto za sirotinju. Ovdje se poštuju ljudi koji imaju novac.“
Ali tog jutra kroz staklena vrata ušla je žena koja će mu zauvijek promijeniti život.
Zvala se Milica.
Imala je osamdeset jednu godinu.
Na sebi je nosila stari tamnosmeđi kaput.
Rukavi su bili izlizani.
Cipele mokre od snijega.
Kosa potpuno sijeda.
U desnoj ruci držala je malu platnenu torbu.
A u lijevoj staru, požutjelu štednu knjižicu.
Polako je prišla prvom šalteru.
Iza njega je sjedila mlada službenica.
Zvala se Jelena.
Imala je dvadeset šest godina.
„Dobar dan, bako. Kako vam mogu pomoći?“
Starica se blago nasmiješila.
„Dobar dan, dijete moje.“
Spustila je knjižicu na šalter.
„Željela bih provjeriti jedan stari račun.“
Jelena je pogledala knjižicu.
Bila je toliko stara da su joj se korice gotovo raspadale.
„Gospođo, ovo je veoma stara knjižica.“
Milica je klimnula.
„Znam, kćeri.“
„Koliko je dugo imate?“
Starica je na trenutak zaćutala.
„Četrdeset godina.“
Jelena je podigla obrve.
„Četrdeset?“
„Da.“
„A zašto tek sada dolazite?“
Milica je pogledala kroz prozor.
Snijeg je i dalje padao.
A onda je tiho odgovorila:
„Zato što sam obećala jednom dječaku da ću doći kada bude dovoljno odrastao da razumije.“
Jelena nije razumjela.
Ali prije nego što je uspjela postaviti novo pitanje, iza nje se začuo oštar muški glas.
„ŠTA SE OVDJE DOGAĐA?!“
Bio je to direktor Aleksandar.
Silazio je niz stepenice s telefonom u ruci.
Kada je ugledao staricu, zastao je.
Pogledao je njenu staru odjeću.
Mokre cipele.
I pohabanu torbu.
Lice mu se namrštilo.
„Gospođo, šta vi tražite ovdje?“
Milica se okrenula.
„Samo želim provjeriti jedan račun, sinko.“
Aleksandar je pogledao knjižicu.
Podrugljivo se nasmijao.
„S tom starudijom?“
Jelena je pokušala objasniti.
„Direktore, gospođa ima staru štednu knjižicu i željela bi…“
Ali Aleksandar ju je prekinuo.
„Jelena, imamo ozbiljne klijente koji čekaju!“
Zatim se okrenuo prema starici.
„Znate li vi gdje ste došli?“
Milica je tiho odgovorila:
„U banku, sinko.“
„A znate li da ovdje ne dijelimo milostinju?“
Starica je problijedjela.
„Nisam došla tražiti milostinju.“
„Onda šta želite?“
„Samo da provjerim ono što sam nekada ostavila.“
Aleksandar se nasmijao.
„Šta ste ostavili? Pet maraka?“
Nekoliko ljudi u redu počelo se smijati.
Milica je spustila glavu.
„Nije važno koliko.“
Direktor je podigao glas.
„IZBACITE OVU STARICU! NEMAMO MI VREMENA ZA PROSJAKE KOJI DOLAZE S KNJIŽICAMA IZ PROŠLOG VIJEKA!“
U banci je nastala tišina.
Milica je polako uzela knjižicu.
Ruke su joj drhtale.
„Izvinite, sinko. Nisam željela praviti probleme.“
Okrenula se prema izlazu.
Ali tada je Jelena ustala.
„SAČEKAJTE, GOSPOĐO!“
Aleksandar ju je bijesno pogledao.
„Jelena, sjedni!“
Mlada službenica nije poslušala.
Prišla je starici.
„Molim vas, dajte mi knjižicu.“
Milica ju je pogledala.
„Ali direktor je rekao…“
„Nije važno šta je rekao.“
Aleksandar je pocrvenio.
„JELENA!“
Ona se okrenula.
„Direktore, ova žena ima pravo da bude saslušana kao i svaki drugi klijent.“
„Ako nastaviš, dobićeš otkaz!“
Jelena je nekoliko sekundi ćutala.
Zatim mirno odgovorila:
„Onda ću dobiti otkaz.“
Starica je zaplakala.
„Nemoj, dijete, zbog mene.“
Jelena joj je nježno stavila ruku na rame.
„Moja baka me naučila da nikada ne okrenem leđa starijem čovjeku.“
Uzela je knjižicu.
Vratila se za šalter.
I počela pažljivo pregledati požutjele stranice.
Na prvoj stranici nalazio se datum.
17. decembar 1986. godine.
Ispod datuma bilo je napisano ime.
Milica Jovanović.
Ali ono što je Jelena pročitala na sljedećoj stranici natjeralo ju je da zastane.
Na knjižici je bio upisan poseban račun.
Uz njega stajala je napomena:
„Namjenska štednja za školovanje dječaka Aleksandra.“
Jelena je podigla pogled.
„Gospođo…“
Milica ju je pogledala.
„Reci, kćeri.“
„Ko je Aleksandar?“
Starica je dugo ćutala.
Zatim joj je jedna suza skliznula niz obraz.
„Dječak kojeg sam nekada voljela kao vlastito dijete.“
Jelena je osjetila jezu.
Polako se okrenula prema direktoru.
„Direktore, kako se zvala vaša majka?“
Aleksandar se namrštio.
„Kakve to veze ima?“
„Molim vas, odgovorite.“
„Danica.“
Jelena je pogledala knjižicu.
Zatim staricu.
A onda ponovo direktora.
„A jeste li kao dijete živjeli u naselju Obilićevo?“
Aleksandar je problijedio.
„Jesam.“
Jelena je jedva izgovorila:
„Mislim da bi trebalo da sjednete.“
Direktor se nasmijao.
„Šta je ovo, neka predstava?“
Ali starica Milica već je počela plakati.
Pogledala ga je.
A onda tiho rekla:
„Aco…“
Aleksandar se ukočio.
Niko ga tako nije zvao gotovo četrdeset godina.
„Kako ste me nazvali?“
Milica je napravila korak prema njemu.
„Aco, sine… Zar me se zaista ne sjećaš?“
Direktor je gledao staricu.
Njene sijede vlasi.
Bore.
Stare ruke.
I odjednom mu je kroz glavu prošla slika.
Mala kuća.
Peć na drva.
Miris svježe pogače.
I žena koja mu svake večeri govori:
„Spavaj, Aco. Sutra će biti bolje.“
Aleksandar je uhvatio naslon stolice.
„Ne…“
Milica je zaplakala.
„Ja sam tvoja tetka Milica.“
U banci je zavladala potpuna tišina.
Aleksandar je jedva disao.
„Tetka… Milica?“
Starica je klimnula.
„Da, sine.“
A onda je počela priča koju direktor nikada nije znao do kraja.
Prije četrdeset godina Aleksandar je imao dvanaest godina.
Njegova porodica živjela je veoma skromno.
Otac je radio u fabrici.
Majka Danica bila je domaćica.
Imali su malu kuću.
I veliko srce.
Ali jedne zime dogodila se tragedija.
Aleksandrov otac teško se razbolio.
Nakon nekoliko mjeseci preminuo je.
Majka je ostala sama s dječakom.
Nije imala posao.
Nije imala ušteđevinu.
A računi su se gomilali.
Jednog dana ostali su bez struje.
Nekoliko dana kasnije nestalo je i drva.
Mali Aleksandar svakog jutra odlazio je u školu gladan.
Nosio je iste cipele dvije zime.
A kada bi ga druga djeca zadirkivala, govorio je:
„Jednog dana biću bogat. Vidjećete svi.“
Njegova majka bi ga tada zagrlila.
„Sine, nije važno koliko ćeš novca imati.“
Aleksandar bi pitao:
„Nego šta je važno?“
Danica bi odgovorila:
„Da nikada ne zaboraviš kako izgleda čovjek kojem je potrebna pomoć.“
Ali ubrzo se i Danica teško razboljela.
Nije mogla brinuti o sinu.
Tada je u njihov život ušla Milica.
Bila je Daničina najbolja prijateljica.
Radila je kao krojačica.
Nije imala mnogo novca.
Živjela je sama.
Ali kada je saznala u kakvoj se nevolji nalazi porodica, nije razmišljala ni trenutka.
Došla je s dvije velike torbe.
U jednoj je bila hrana.
U drugoj odjeća.
„Danice, od danas nećete biti sami.“
Danica je zaplakala.
„Milice, ne mogu ti ovo vratiti.“
Ona se nasmiješila.
„Nisam ni donijela da mi vraćaš.“
Od tog dana Milica je svakog jutra dolazila.
Kuhala je.
Prala odjeću.
Čistila kuću.
I pomagala malom Aleksandru oko školskih zadataka.
Kada bi dječak dobio dobru ocjenu, Milica bi mu kupila malu čokoladu.
A kada bi bio tužan, govorila bi:
„Aco, sine, zapamti nešto.“
„Šta, tetka Milice?“
„Nije sramota biti siromašan.“
„A šta je sramota?“
„Zaboraviti ljude koji su ti pomogli kada nisi imao ništa.“
Aleksandar bi se nasmiješio.
„Nikada vas neću zaboraviti.“
Milica bi ga pomilovala po kosi.
„Znam, sine.“
Ali život je imao drugačije planove.
Kada je Aleksandar napunio četrnaest godina, njegova majka je preminula.
Dječak je ostao sam.
Milica je željela da ga primi kod sebe.
Ali tada se pojavio njegov stric iz inostranstva.
Ponudio je da Aleksandra odvede i omogući mu školovanje.
Milica je znala da je to velika prilika.
Iako joj se srce slamalo, pristala je.
Na dan odlaska dječak ju je zagrlio.
„Tetka Milice, vratiću se.“
„Znam, sine.“
„I kupiću vam veliku kuću.“
Milica se nasmijala kroz suze.
„Ne treba meni kuća.“
„A šta vam treba?“
„Samo da budeš dobar čovjek.“
Aleksandar je obećao.
A zatim otišao.
Godine su prolazile.
Završio je školu.
Fakultet.
Zaposlio se u banci.
Napredovao.
Postao direktor.
Ali kako je sticao novac, polako je zaboravljao život iz kojeg je potekao.
Promijenio je broj telefona.
Preselio se.
Stari poznanici nestali su iz njegovog života.
A Milica je ostala u malom stanu.
Nastavila je raditi kao krojačica.
Nikada se nije udala.
Nikada nije imala djecu.
Ali Aleksandra je uvijek smatrala svojim sinom.
I čuvala je jednu tajnu.
Kada je dječak otišao u inostranstvo, Milica je prodala svoju malu krojačku radionicu.
Novac nije potrošila.
Otišla je u banku.
Otvorila namjenski štedni račun za njegovo buduće školovanje.
Na račun je položila gotovo sve što je imala.
Željela je da dječak, ako mu ikada zatreba pomoć, ima odakle da je dobije.
Ali Aleksandar nikada nije saznao za taj novac.
Njegov stric finansirao mu je školovanje.
A Milica je nastavila čuvati knjižicu.
Decenijama.
Sve dok jednog dana nije čula da je dječak kojeg je nekada hranila postao direktor velike banke.
Odlučila je da ga posjeti.
Ne zbog novca.
Ne zbog poklona.
Nego zato što je željela još jednom vidjeti čovjeka kojeg je nekada uspavljivala.
Kada je Milica završila priču, Aleksandar je sjedio nepomično.
Ruke su mu drhtale.
„Tetka Milice…“
Starica ga je pogledala.
„Reci, sine.“
„Zašto me nikada niste pronašli?“
Milica se tužno nasmiješila.
„Pokušavala sam.“
„Kako?“
„Pisala sam ti pisma.“
Aleksandar je zastao.
„Kakva pisma?“
Milica je otvorila svoju platnenu torbu.
Izvadila je mali svežanj.
Bilo je to dvadeset sedam pisama.
Na nekima su stajali pečati da adresa nije pronađena.
Druga su bila neotvorena.
„Pisala sam ti za rođendane.“
Starica je obrisala suzu.
„Za Novu godinu.“
„Kada sam bila bolesna.“
„Kada sam bila srećna.“
„I svaki put kada bih čula da si postigao nešto veliko.“
Aleksandar je uzeo prvo pismo.
Na njemu je pisalo:
„Dragi moj Aco, danas puniš petnaest godina. Nadam se da imaš prijatelje, da dobro učiš i da nikada ne ideš gladan na spavanje.“
Direktor je zaplakao.
Otvorio je drugo.
„Sine, danas sam čula da si završio školu. Ponosna sam na tebe kao da si moje rođeno dijete.“
Zatim treće.
„Aco, ako jednog dana postaneš bogat, nemoj zaboraviti koliko vrijedi jedna kriška hljeba kada je čovjek gladan.“
Aleksandar više nije mogao čitati.
Spustio je pisma.
Prekrio lice rukama.
A onda se dogodilo nešto što niko u banci nije očekivao.
Čovjek koji je samo nekoliko minuta ranije vikao na staricu polako je ustao.
Prišao joj.
I pred svim zaposlenima i klijentima kleknuo.
„OPROSTITE MI, TETKA MILICE!“
Starica se uplašila.
„Sine, ustani.“
Ali Aleksandar je plakao.
„Ja sam vas danas ponizio.“
„Nisi znao ko sam.“
On je odmahnuo glavom.
„Upravo je to najgore.“
Milica ga je pogledala.
Aleksandar je nastavio:
„Da sam znao ko ste, ne bih vas tako tretirao.“
Zastao je.
„Ali šta je s drugim ljudima?“
U banci je zavladala tišina.
„Koliko sam puta ponizio nekoga ko nije imao novca?“
„Koliko sam ljudi otjerao samo zato što nisu nosili skupa odijela?“
Pogledao je staricu.
„Postao sam upravo onakav čovjek kakvog me majka učila da nikada ne postanem.“
Milica mu je stavila ruku na rame.
„Sine, čovjek ne može promijeniti juče.“
Aleksandar je podigao pogled.
„Ali može promijeniti sutra.“
Starica se nasmiješila.
„Tako je.“
Direktor je ustao.
Uzeo mikrofon koji se koristio za obavještenja zaposlenima.
Pogledao ljude u banci.
I rekao:
„Dame i gospodo, želim da vam se izvinim.“
Svi su ćutali.
„Danas sam pred vama ponizio jednu staricu.“
Zastao je.
„Ne zato što mi je nešto učinila.“
„Nego zato što sam mislio da nema novca.“
Pogledao je Milicu.
„A ta žena je nekada hranila mene kada nisam imao šta jesti.“
Nekoliko zaposlenih počelo je plakati.
Aleksandar je nastavio:
„Od danas nijedan čovjek neće biti ponižen u ovoj banci zbog odjeće, godina ili finansijskog stanja.“
Zatim se okrenuo prema Jeleni.
„A ti, Jelena…“
Mlada službenica je ustala.
„Da, direktore?“
„Danas si uradila ono što sam ja odavno zaboravio.“
„Šta?“
„Pokazala si ljudskost.“
Jelena je spustila pogled.
Aleksandar je nastavio:
„Nisi dobila otkaz.“
Zastao je.
„Dobila si moje poštovanje.“
A onda je dodao:
„I želim da pomogneš da u banci uvedemo poseban program besplatnog finansijskog savjetovanja za penzionere i ljude koji se teško snalaze s bankarskim uslugama.“
Jelena se nasmiješila.
„Rado.“
Ali Milica je imala još nešto da kaže.
„Aco, sine…“
Aleksandar joj je prišao.
„Recite.“
Starica je podigla štednu knjižicu.
„Ovaj novac nisam čuvala da bih ga potrošila.“
„Znam.“
„Čuvala sam ga za tvoju budućnost.“
Aleksandar je zaplakao.
„Tetka Milice, meni taj novac više nije potreban.“
Starica je klimnula.
„Zato sam i došla.“
„Kako mislite?“
Milica je otvorila posljednju stranicu knjižice.
Na njoj je bio mali papir.
Aleksandar ga je izvadio.
Na papiru je pisalo:
„Ako Aci ovaj novac jednog dana ne bude potreban, neka posluži za školovanje djece koja nemaju nikoga.“
Direktor je dugo gledao papir.
Zatim staricu.
„Vi ste i poslije četrdeset godina mislili na drugu djecu?“
Milica se nasmiješila.
„Sine, novac koji stoji u ladici ne može nikoga zagrijati.“
Zastala je.
„Ali novac koji pomogne djetetu da završi školu može promijeniti čitav život.“
Aleksandar je zagrlio staricu.
„Obećavam vam da ćemo to učiniti.“
Narednih sedmica banka je provjerila dokumentaciju starog računa i mogućnosti raspolaganja sredstvima.
Uz Miličinu saglasnost, novac koji joj je pripadao iskorišten je kao početna donacija za stipendijski fond.
Aleksandar je dodao vlastita sredstva.
A ubrzo su se priključili i drugi donatori.
Fond su nazvali „Miličina prilika“.
Njegov cilj bio je jednostavan.
Pomagati djeci koja su ostala bez roditelja ili čije porodice nisu mogle finansirati školovanje.
Prve godine stipendije je dobilo dvadeset učenika.
Druge godine još trideset.
A treće godine fond je pomogao i prvim studentima.
Ali za Aleksandra najveća promjena nije bila u poslovanju banke.
Bila je u njegovom životu.
Svake nedjelje odlazio je kod Milice.
Donosio joj namirnice.
Popravljao stvari po stanu.
Vodio je na preglede.
A ponekad bi samo sjedio s njom i pio kafu.
Jednog dana Milica ga je upitala:
„Aco, zašto sada dolaziš tako često?“
Aleksandar se nasmiješio.
„Zato što pokušavam nadoknaditi izgubljene godine.“
Starica je odmahнула glavom.
„Nemoj, sine.“
„Zašto?“
„Zato što izgubljene godine ne možeš vratiti.“
Aleksandar je spustio pogled.
A Milica je nastavila:
„Ali možeš učiniti da one koje su ostale budu lijepe.“
Te riječi zauvijek su mu ostale u srcu.
Godinu dana kasnije organizovana je svečanost povodom dodjele novih stipendija.
U velikoj sali okupili su se učenici.
Roditelji.
Profesori.
Predstavnici banke.
I ljudi koji su podržali fond.
U prvom redu sjedila je Milica.
Nosila je isti stari smeđi kaput.
Ali ovog puta bio je pažljivo očišćen.
Na reveru je imala mali cvijet.
Aleksandar je izašao na binu.
Uzeo mikrofon.
I rekao:
„Prije mnogo godina bio sam dječak koji je često odlazio gladan u školu.“
U sali je zavladala tišina.
„Jedna žena mi je tada donosila hljeb.“
Pogledao je Milicu.
„Kupovala mi je knjige.“
„Prala mi odjeću.“
„I govorila da ću jednog dana postati veliki čovjek.“
Zastao je.
„Godinama sam mislio da sam postao veliki čovjek zato što sam imao veliku kancelariju, skup automobil i mnogo novca.“
Glas mu je zadrhtao.
„A onda je jednog decembarskog jutra ta ista žena ušla u moju banku.“
Milica je obrisala suzu.
Aleksandar je nastavio:
„I ja je nisam prepoznao.“
U sali se čulo tiho šaputanje.
„Ponizio sam je.“
„Pred svima.“
„Zbog njenog starog kaputa.“
Zastao je.
„Tog dana sam shvatio da sam možda postao bogat čovjek, ali sam zaboravio kako se postaje dobar čovjek.“
Zatim je pozvao Milicu na binu.
Starica je polako ustala.
Aleksandar joj je prišao.
Pružio ruku.
I pomogao joj da se popne.
Kada su stali pred publiku, zagrlio ju je.
„Tetka Milice, danas želim da vam kažem nešto što sam morao reći prije četrdeset godina.“
Starica ga je pogledala.
„Reci, sine.“
Aleksandru su oči zasuzile.
„Hvala vam što me niste pustili da odrastem bez ljubavi.“
Milica je zaplakala.
„Aco moj…“
On je nastavio:
„I oprostite mi što sam toliko dugo zaboravljao da je vratim.“
Starica ga je pomilovala po obrazu.
Baš kao kada je imao dvanaest godina.
„Sine, ljubav nije dug.“
Zastala je.
„Ljubav je nešto što daješ dalje.“
Publika je ustala.
Aplauz je trajao nekoliko minuta.
Ali najdirljiviji trenutak tek je dolazio.
Na binu je izašla djevojčica od trinaest godina.
Zvala se Sara.
Bila je jedna od prvih stipendistkinja fonda.
U rukama je držala mali buket cvijeća.
Prišla je Milici.
„Bako Milice…“
Starica se nasmiješila.
„Reci, dijete.“
„Ja sam prije godinu dana mislila da ću morati prestati ići u školu.“
Milica ju je pažljivo slušala.
„Moja mama je ostala bez posla.“
„Nismo imali novca za knjige.“
„A onda sam dobila stipendiju.“
Djevojčici su oči zasuzile.
„Sada imam sve petice.“
Milica se nasmijala kroz suze.
„Bravo, dušo.“
Sara je nastavila:
„A kada porastem, želim biti doktorica.“
„Zašto?“
Djevojčica je pogledala publiku.
A onda odgovorila:
„Zato što želim pomagati ljudima koji nemaju novca da se liječe.“
Milica je zaplakala.
Zagrlila je djevojčicu.
A Aleksandar je u tom trenutku shvatio nešto što nikada ranije nije razumio.
Jedna žena je prije četrdeset godina pomogla siromašnom dječaku.
Taj dječak je odrastao.
Pogriješio.
Zaboravio.
Ali je na kraju dobio priliku da ispravi dio svojih grešaka.
A sada je zahvaljujući toj istoj ženi jedna druga djevojčica dobila priliku da ostvari svoj san.
Dobrota se nastavila.
Iz jednog života u drugi.
Iz jedne generacije u sljedeću.
Dvije godine kasnije Milica je preminula.
Tiho.
U snu.
U svom malom stanu.
Na noćnom ormariću pronašli su fotografiju.
Na njoj su bili Aleksandar, Milica i djevojčica Sara.
Na poleđini je starica napisala:
„Čitav život mislila sam da nemam svoju djecu. A onda sam shvatila da porodica nisu samo oni koje rodiš, nego i oni kojima otvoriš srce.“
Aleksandar je dugo držao fotografiju.
Plakao je.
A zatim je odlučio da u prostorijama stipendijskog fonda postavi malu spomen-ploču.
Na njoj je pisalo:
„MILICA JOVANOVIĆ — ŽENA KOJA NIJE IMALA BOGATSTVO, ALI JE SVOJOM DOBROTOM OBOGATILA STOTINE ŽIVOTA.“
Ispod je stajala još jedna rečenica:
„NE MJERI ČOVJEKA PO ONOME ŠTO NOSI U DŽEPU, NEGO PO ONOME ŠTO NOSI U SRCU.“
Godinama kasnije jedan novinar upitao je Aleksandra:
„Koja je bila najvažnija poslovna odluka u vašem životu?“
Svi su očekivali da će spomenuti neku veliku investiciju.
Otvaranje nove poslovnice.
Ili poslovni uspjeh.
Ali Aleksandar je odgovorio:
„Dan kada sam dozvolio jednoj mladoj službenici da sasluša staricu koju sam želio izbaciti.“
Novinar se zbunio.
„Zašto baš taj dan?“
Aleksandar je pogledao fotografiju Milice na zidu.
A onda odgovorio:
„Zato što sam tog dana naučio da čovjek može imati milione, a ipak biti siromašan.“
„Kako to mislite?“
Aleksandar se nasmiješio kroz suze.
„Ako nema zahvalnosti, saosjećanja i poštovanja prema drugima, sve što ima samo su brojevi na papiru.“
Novinar je zatim upitao:
„A šta biste poručili ljudima koji ovo čitaju?“
Aleksandar je dugo ćutao.
Zatim rekao:
„Nikada ne zatvarajte vrata pred čovjekom samo zato što izgleda siromašno.“
Zastao je.
„Jer možda upravo taj čovjek nosi najveće bogatstvo koje ste ikada imali priliku upoznati.“
A onda je dodao:
„I ako vam je neko pomogao kada niste imali ništa, nemojte čekati četrdeset godina da mu kažete hvala.“
Jer nekada najveće bogatstvo nije na bankovnom računu.
Nije u skupom automobilu.
Nije u velikoj kući.
Niti u zlatnom satu.
Ponekad je najveće bogatstvo stara štedna knjižica.
Dvadeset sedam neotvorenih pisama.
I jedna starica koja je čitav život čuvala ljubav prema dječaku kojeg nikada nije zaboravila.
ZAPAMTITE: NIKADA NE PONIŽAVAJTE STARIJE LJUDE ZBOG NJIHOVE ODJEĆE, SIROMAŠTVA ILI IZGLEDA. MOŽDA SU NJIHOVE RUKE NEKADA HRANILE, ŠKOLOVALE I SPAŠAVALE LJUDE KOJI DANAS IMAJU SVE. NOVAC MOŽE KUPITI MNOGO TOGA, ALI NIKADA NE MOŽE KUPITI SRCE KOJE JE NEKADA VOLJELO BEZ IKAKVOG INTERESA.
A VI, DA STE BILI NA MJESTU MLADE SLUŽBENICE JELENE, DA LI BISTE RIZIKOVALI POSAO DA ZAŠTITITE STARICU KOJU DIREKTOR PONIŽAVA PRED SVIMA?