„BOGATI DIREKTOR JE OTPUSTIO ČISTAČICU JER JE DOVELA SLIJEPOG MUŽA NA POSAO!“ — PRED 200 RADNIKA REKAO JOJ JE DA SIROMAŠNIMA NIJE MJESTO U NJEGOVOJ FIRMI! ALI KADA JE STARAC ČUO NJEGOV GLAS I IZ DŽEPA IZVADIO POLOMLJENU MEDALJU STARU 38 GODINA, DIREKTOR JE PROBLIJEDIO! ONO ŠTO JE OTKRIO O SVOM POKOJNOM OCU NATJERALO GA JE DA PRED SVIMA PADNE NA KOLJENA I ZAPLAČE!
U jednom gradu u Bosni nalazila se velika fabrika namještaja.
Zapošljavala je više od dvije stotine radnika.
Imala je ogromne proizvodne hale, moderne kancelarije i veliki parking na kojem su svakog jutra stajali skupi automobili.
Vlasnik fabrike bio je čovjek po imenu Viktor.
Imao je četrdeset osam godina.
Bio je bogat, uspješan i poznat kao jedan od najstrožih direktora u gradu.
Nosio je skupa odijela.
Vozio luksuzni automobil.
I živio u vili na brdu iznad grada.
Ali imao je jednu osobinu zbog koje ga radnici nisu voljeli.
Nikada nije pokazivao razumijevanje prema ljudima koji su imali probleme.
Za njega su postojali samo posao, disciplina i novac.
Često je govorio:
„Ko ne može raditi, neka ide kući. Ovdje niko nije plaćen da iznosi svoje životne probleme.“
Radnici su ga se plašili.
Niko nije smio zakasniti.
Niko nije smio tražiti slobodan dan bez ozbiljnog razloga.
A posebno nije podnosio kada bi neko dovodio članove porodice u fabriku.
Među zaposlenima bila je i žena po imenu Milica.
Imala je šezdeset jednu godinu.
Radila je kao čistačica već dvanaest godina.
Bila je sitna, vrijedna i tiha žena.
Uvijek je dolazila prva.
Čistila hodnike.
Prala stepenice.
Brisala prozore.
I nikada se nije žalila.
Ali niko nije znao kakvu tugu nosi kada se vrati kući.
Milica je živjela sa suprugom Radovanom.
Bio je četiri godine stariji od nje.
Nekada je radio kao vozač autobusa.
Bio je snažan, nasmijan čovjek koji je volio pomagati drugima.
Ali prije sedam godina izgubio je vid.
Bolest je napredovala polako.
U početku nije mogao čitati sitna slova.
Zatim nije prepoznavao lica.
A na kraju je potpuno oslijepio.
Od tada je Milica postala njegove oči.
Vodila ga je doktorima.
Pomagala mu da se obuče.
Pripremala hranu.
I svako jutro prije posla ostavljala mu doručak na stolu.
Nikada se nije žalila.
Kada bi je komšinice pitale kako izdržava, samo bi odgovorila:
„On je mene čuvao dok sam bila mlada i zdrava. Sada je red da ja čuvam njega.“
Jednog hladnog novembarskog jutra dogodilo se nešto što će promijeniti živote svih u fabrici.
Milica je ustala u pet sati.
Skuhala kafu.
Pripremila doručak.
I prišla suprugovom krevetu.
„Radovane, ustaj, dušo.“
Starac se nasmiješio.
„Jesi li već krenula?“
„Uskoro.“
„Nemoj kasniti zbog mene.“
Milica ga je pomilovala po licu.
„Ne brini.“
Ali tog jutra Radovan nije izgledao dobro.
Bio je slab.
Ruke su mu drhtale.
A kada je pokušao ustati, izgubio je ravnotežu.
Milica ga je uhvatila.
„Radovane!“
„Dobro sam.“
„Nisi dobro.“
Starac je uzdahnuo.
„Samo mi se malo zavrtjelo.“
Milica ga je posjela.
Izmjerila mu pritisak.
Bio je nizak.
Pozvala je zdravstvenu službu i dobila savjet da ga odvede na pregled.
Ali nije mogla odmah pronaći nikoga ko bi ostao s njim nakon pregleda.
Njihova jedina kćerka živjela je u Njemačkoj.
Komšinica koja im je obično pomagala bila je bolesna.
A Milica je već prethodnog mjeseca uzela nekoliko slobodnih dana.
Znala je da direktor neće imati razumijevanja.
„Ostaću danas s tobom“, rekla je.
Radovan je odmahnuo glavom.
„Nećeš.“
„Kako neću?“
„Milice, treba nam tvoja plata.“
Ona je zaplakala.
„A šta ako ti se nešto dogodi dok sam na poslu?“
Starac je uhvatio njenu ruku.
„Onda me povedi sa sobom dok ne nađemo drugo rješenje.“
Milica je dugo ćutala.
Znala je da je to protiv pravila.
Ali nije imala izbora koji joj se činio sigurnim.
Nakon pregleda, kada su dobili dozvolu da se Radovan vrati kući uz praćenje, Milica ga je povela do fabrike kako bi razgovarala s nadređenima i zatražila slobodan dan.
Nije namjeravala da ga uvodi u proizvodnu halu.
Samo je željela da nekoliko minuta sačeka u prostoriji za posjetioce.
Kada su stigli, portir ih je začuđeno pogledao.
„Milice, ko je ovo?“
„Moj muž.“
„Zašto si ga dovela?“
Milica je spustila pogled.
„Nije dobro. Moram razgovarati sa šefom i otići kući s njim.“
Portir je pogledao starca.
Radovan je stajao oslanjajući se na bijeli štap.
„Dobro jutro“, rekao je.
Portir je uzdahnuo.
„Dobro jutro, gospodine.“
Zatim je pogledao Milicu.
„Samo nemoj da direktor vidi.“
Ali direktor je već bio na putu prema ulazu.
Viktor je tog jutra došao ranije.
Imao je važan sastanak s poslovnim partnerima.
Kada je ugledao starijeg čovjeka sa štapom kako stoji pored čistačice, odmah se namrštio.
„Šta je ovo?“
Milica se ukočila.
„Dobro jutro, direktore.“
Viktor je pokazao prema Radovanu.
„Ko je ovaj čovjek?“
„Moj suprug.“
„A šta radi ovdje?“
Milica je počela objašnjavati.
„Jutros mu nije bilo dobro. Bili smo na pregledu i samo sam došla da tražim—“
Viktor ju je prekinuo.
„Jesam li ja otvorio fabriku ili prihvatilište?“
Nekoliko radnika koji su prolazili zastalo je.
Milica je pocrvenjela.
„Gospodine, samo sam htjela da razgovaram s vama.“
„Nemaš šta razgovarati!“
Radovan je tiho rekao:
„Gospodine, izvinite. Nisam želio praviti problem.“
Viktor se okrenuo prema njemu.
„Onda niste trebali dolaziti.“
Milica je zaplakala.
„Molim vas, nemojte tako.“
Direktor je povisio glas.
„Dosta mi je vaših izgovora!“
Radnici su se počeli okupljati.
Viktor je nastavio:
„Jedan ima bolesno dijete, drugi staru majku, treći nema novca za autobus! Zar mislite da mene zanimaju svi vaši problemi?“
Milica je obrisala suze.
„Radim ovdje dvanaest godina. Nikada nisam tražila ništa posebno.“
Direktor ju je pogledao hladno.
„ONDA ĆEŠ DANAS NAUČITI DA OVDJE NIKO NIJE NEZAMJENJIV. OD OVOG TRENUTKA VIŠE NE RADIŠ U MOJOJ FIRMI!“
U hodniku je nastala tišina.
Milica je zanijemila.
„Molim?“
„Otpuštena si.“
„Ali, gospodine…“
„Nema ali!“
Radovan je čvršće uhvatio štap.
„Molim vas, nemojte kažnjavati moju ženu zbog mene.“
Viktor se nasmijao bez imalo topline.
„Starče, bolje vam je da idete kući.“
Radovan je spustio glavu.
„Hoćemo.“
Milica je počela plakati.
Dvanaest godina čistila je tu fabriku.
Dvanaest godina dolazila prije svih.
I sada je, pred kolegama, ostala bez posla.
Ali onda se dogodilo nešto neobično.
Radovan je podigao glavu.
Nagnuo se prema direktoru.
I upitao:
„Izvinite, kako se zovete?“
Viktor se namrštio.
„Šta vas briga?“
Starac je tiho odgovorio:
„Vaš glas mi je poznat.“
Direktor je zakolutao očima.
„Viktor. Viktor Kovačević.“
Radovan se ukočio.
„Kovačević?“
„Da.“
Starac je počeo drhtati.
„Kako vam se zvao otac?“
Viktor je zastao.
„Zašto vas to zanima?“
Radovan je ponovio pitanje.
„Molim vas, recite mi.“
Viktor je uzdahnuo.
„Milan. Milan Kovačević.“
Radovanu je štap ispao iz ruke.
Milica ga je uhvatila.
„Radovane, šta ti je?“
Starac nije odgovorio.
Samo je počeo plakati.
„Milan Kovačević“, ponovio je.
„Bože dragi…“
Viktor ga je gledao zbunjeno.
„Jeste li vi dobro?“
Radovan je polako zavukao ruku u unutrašnji džep kaputa.
Izvadio je mali platneni zamotuljak.
Bio je star.
Izblijedio.
Vezan običnim koncem.
Drhtavim prstima odvezao je čvor.
Unutra se nalazila polomljena medalja.
Na jednoj strani bio je ugraviran datum.
Na drugoj dva slova.
M. K.
Radovan je pružio medalju direktoru.
„Prepoznajete li ovo?“
Viktor ju je uzeo.
Pogledao.
I problijedio.
„Odakle vam ovo?“
Starac je počeo plakati.
„Dao mi ju je vaš otac.“
Viktor je osjetio kako mu srce ubrzano lupa.
„Kada?“
Radovan je odgovorio:
„ONE NOĆI KADA SAM GA IZVUKAO IZ ZAPALJENOG AUTOBUSA. I KADA JE ON MENE MOLIO DA PRVO SPASIM NJEGOVOG SINA.“
Viktor je zanijemio.
Prije trideset osam godina, kada je imao samo deset godina, dogodila se nesreća koju nikada nije zaboravio.
Bio je decembar.
Padao je gust snijeg.
Njegov otac Milan vodio ga je autobusom kod bake.
Putovali su kroz planinski predio.
Cesta je bila zaleđena.
Autobus je bio pun putnika.
A onda je, na jednoj oštroj krivini, vozilo proklizalo.
Sletjelo s puta.
Udarilo u drvo.
I zapalilo se.
Viktor se sjećao vriske.
Dima.
Razbijenih prozora.
I očevih ruku koje su ga štitile.
A onda se sjećanje prekidalo.
Probudio se nekoliko dana kasnije u bolnici.
Majka mu je rekla da ga je iz autobusa izvukao nepoznati vozač.
Ali da njegov otac nije preživio.
Godinama je Viktor pokušavao saznati ko ga je spasio.
Ali u haosu nakon nesreće podaci su bili nepotpuni.
Njegova porodica se ubrzo preselila.
A on je s vremenom prestao tražiti.
Sada je pred njim stajao slijepi starac.
Čovjek kojeg je upravo ponizio.
I u rukama držao medalju njegovog pokojnog oca.
„Vi…“, prošaputao je Viktor.
„Vi ste bili tamo?“
Radovan je klimnuo.
„Jesam.“
„Kako?“
Starac je duboko udahnuo.
„Bio sam vozač drugog autobusa. Naišao sam nekoliko minuta nakon nesreće.“
Radnici su stajali nepomično.
Niko nije progovarao.
Radovan je nastavio:
„Kada sam vidio dim, zaustavio sam vozilo.“
Zastao je.
„Čuo sam ljude kako viču.“
Milica je prvi put čula supruga da o toj noći govori toliko detaljno.
Znao je ponekad spomenuti nesreću.
Ali nikada nije pričao cijelu priču.
„Razbio sam bočni prozor“, nastavio je Radovan.
„Pomogao nekoliko putnika da izađu.“
„A onda sam čuo dječiji plač.“
Viktor je počeo drhtati.
„Ušao sam ponovo.“
Starac je obrisao suze.
„Unutra je bio vaš otac.“
„Držao vas je u naručju.“
„Noga mu je bila zaglavljena.“
Radovan je zastao.
Glas mu je zadrhtao.
„Molio me da vas uzmem.“
Viktoru su suze potekle niz lice.
„Rekao mi je: ‘Molim te, spasi mi sina.’“
Radovan je zaplakao.
„Pokušao sam osloboditi i njega.“
„Ali nije išlo.“
Starac je spustio glavu.
„Vaš otac je tada skinuo medalju koju je nosio oko vrata.“
„Stavio mi je u ruku.“
„I rekao…“
Radovan je jedva izgovorio naredne riječi:
„AKO JA NE IZAĐEM, RECI MOM SINU DA GA NISAM OSTAVIO ZATO ŠTO NISAM HTIO ŽIVJETI. RECI MU DA SAM GA VOLIO VIŠE OD SVOG ŽIVOTA.“
Viktor je prekrio lice rukama.
Počeo je jecati.
Radovan je nastavio:
„Uzeo sam vas.“
„Iznio napolje.“
„Predao ljudima koji su pomagali.“
Zastao je.
„A onda sam se vratio po vašeg oca.“
Milica ga je uhvatila za ruku.
„Radovane…“
Starac je zaplakao.
„Ali bilo je kasno.“
Viktor je pao na stolicu.
Nije mogao govoriti.
Radovan je nastavio:
„Dugo sam sebe krivio što nisam uspio.“
„Pitao sam se jesam li mogao biti brži.“
„Jesam li mogao učiniti više.“
Starac je obrisao suze.
„Čuvao sam tu medalju trideset osam godina.“
„Nadao sam se da ću jednog dana pronaći dječaka.“
Viktor je pogledao medalju.
A onda upitao:
„Zašto je polomljena?“
Radovan se blago nasmiješio kroz suze.
„Pukla je kada sam se provlačio kroz prozor autobusa.“
Viktor je zaplakao još jače.
„A vaš vid?“, upitao je.
Radovan je odmahnuo glavom.
„To nema veze s nesrećom. Izgubio sam ga mnogo godina kasnije.“
Direktor je polako ustao.
Prišao starcu.
Pogledao ga.
I rekao:
„Vi ste čovjek koji me spasio.“
Radovan je spustio glavu.
„Samo sam uradio ono što je trebalo.“
Viktor je počeo plakati.
A onda je, pred svim radnicima, kleknuo.
„Oprostite mi.“
Radovan se zbunio.
„Molim?“
Direktor je zaplakao.
„VI STE RIZIKOVALI SVOJ ŽIVOT DA SPASITE MOJ. A JA SAM DANAS PONIZIO VAS I VAŠU ŽENU JER NISAM IMAO PET MINUTA DA ČUJEM NJENU PRIČU.“
Radovan je pokušao da ga podigne.
„Ustanite, sine.“
Ali Viktor je odmahivao glavom.
„Ne mogu.“
Milica je plakala.
Radnici su brisali oči.
Čak je i portir okrenuo glavu da sakrije suze.
Viktor je uhvatio Radovanovu ruku.
„Cijelog života mislio sam da sam sve postigao sam.“
Zastao je.
„A nisam ni znao da živim zahvaljujući čovjeku kojem sam danas rekao da nije dobrodošao.“
Radovan je tiho odgovorio:
„Sine, vaš otac je želio da živite.“
Te riječi pogodile su Viktora snažnije od svega.
Nakon nekoliko minuta direktor je ustao.
Okrenuo se prema Milici.
„Gospođo Milice…“
Ona je obrisala suze.
„Izvolite.“
„Povlačim odluku o otkazu.“
Milica ga je pogledala.
„Gospodine…“
Viktor je odmahnuo glavom.
„Ali to nije dovoljno.“
Zatim se okrenuo prema radnicima.
I rekao:
„DANAS SAM POKAZAO KAKAV ČOVJEK NE ŽELIM VIŠE BITI. AKO SAM NEKOGA OD VAS IKADA PONIZIO ZATO ŠTO JE IMAO PROBLEM, DUGUJEM MU IZVINJENJE.“
U hodniku je nastala tišina.
Direktor je nastavio:
„Od danas niko neće izgubiti posao samo zato što je morao pomoći bolesnom članu porodice. Imaćemo jasna pravila, mogućnost odsustva i razgovor prije bilo kakve odluke.“
Jedna radnica je zaplakala.
Drugi radnik je spustio glavu.
A Milica je samo stajala pored supruga.
Nije mogla vjerovati šta se događa.
Tog dana Viktor je otkazao poslovni sastanak.
Odveo Milicu i Radovana u svoju kancelariju.
Skuhao im kafu.
I prvi put nakon mnogo godina sjeo s ljudima koji nisu bili bogati poslovni partneri.
„Radovane“, rekao je.
„Mogu li vas nešto pitati?“
Starac se nasmiješio.
„Naravno, sine.“
„Jeste li ikada požalili što ste ušli u onaj autobus?“
Radovan je dugo ćutao.
A onda odgovorio:
„NIKADA. JER KADA ČUJEŠ DIJETE KAKO PLAČE I ZOVE U POMOĆ, NE PITAŠ SE KOLIKO IMA NOVCA NJEGOV OTAC. SAMO POKUŠAŠ DA GA SPASIŠ.“
Viktor je ponovo zaplakao.
Narednog dana direktor je otišao na groblje.
Na očev grob.
Ponio je medalju.
Kleknuo pored spomenika.
I tiho rekao:
„Tata, pronašao sam ga.“
Vjetar je lagano pomjerao grane.
Viktor je nastavio:
„Pronašao sam čovjeka koji me izvukao iz autobusa.“
Zastao je.
„Ali sam ga prvo ponizio.“
Suze su mu tekle niz lice.
„Tata, postao sam bogat.“
„Imam veliku firmu.“
„Veliku kuću.“
„Sve što sam želio.“
Spustio je medalju na grob.
A onda rekao:
„ALI TEK DANAS SAM SHVATIO DA NIJEDNA OD TIH STVARI NE VRIJEDI AKO ZABORAVIM KAKO SE POSTAJE DOBAR ČOVJEK.“
Nekoliko sedmica kasnije Viktor je u fabrici organizovao skup.
Pozvao je sve zaposlene.
Milicu.
Radovana.
I njihove komšije.
Na velikom zidu u holu postavljena je fotografija starog autobusa.
Pored nje fotografija Viktora kao dječaka.
I jedna mala ploča.
Na njoj je pisalo:
„U ZNAK ZAHVALNOSTI RADOVANU, ČOVJEKU KOJI JE JEDNE ZIMSKE NOĆI POKAZAO DA HRABROST NEMA CIJENU.“
Radovan je stajao pored Milice.
Nije mogao vidjeti ploču.
Ali ona mu je pročitala svaku riječ.
Starac je zaplakao.
„Nije trebalo, sine.“
Viktor ga je zagrlio.
„Trebalo je prije trideset osam godina.“
Nakon toga direktor je uveo fond za pomoć radnicima u teškim životnim okolnostima.
Organizovao je i saradnju s lokalnim udruženjima koja pomažu osobama s invaliditetom.
A u fabrici su počeli redovno razgovarati o uslovima rada, odsustvima i podršci zaposlenima.
Ali najveća promjena nije bila u pravilnicima.
Bila je u Viktoru.
Više nije prolazio pored radnika bez pozdrava.
Više nije vikao kada bi neko tražio razgovor.
A kada bi neko rekao da ima problem, Viktor bi često odgovorio:
„Sjedni. Ispričaj mi.“
Jednog dana Milica je čistila hodnik.
Viktor je prolazio.
Zaustavio se.
„Milice?“
„Izvolite, direktore.“
„Kako je Radovan?“
Ona se nasmiješila.
„Dobro je.“
„Treba li vam nešto?“
Milica je odmahnula glavom.
„Ne, hvala.“
Zatim je zastala.
„Mogu li ja vas nešto pitati?“
Viktor se nasmiješio.
„Naravno.“
„Zašto ste se toliko promijenili?“
Direktor je pogledao prema fotografiji na zidu.
A onda odgovorio:
„ZATO ŠTO SAM CIJELOG ŽIVOTA MISLIO DA SAM VAŽAN ZBOG SVEGA ŠTO POSJEDUJEM. A ONDA SAM UPOZNAO ČOVJEKA KOJI NEMA GOTOVO NIŠTA, A NEKADA MI JE DAO ONO NAJVREDNIJE — PRILIKU DA ŽIVIM.“
Milica je zaplakala.
Godine su prolazile.
Radovan je postajao sve stariji.
Viktor ga je često posjećivao.
Nekada bi zajedno pili kafu.
Nekada razgovarali o prošlosti.
A nekada samo sjedili u tišini.
Jednog dana Radovan ga je upitao:
„Viktore, jeste li sretni?“
Direktor je zastao.
„Jesam.“
„Zašto?“
Viktor se nasmiješio.
„Zato što sam konačno naučio da posao nije cijeli život.“
Radovan je klimnuo.
„Vaš otac bi bio ponosan.“
Viktor je zaplakao.
„Mislite?“
Starac je uhvatio njegovu ruku.
„Znam.“
Nekoliko godina kasnije Radovan je preminuo mirno, okružen porodicom.
Na njegovoj sahrani okupilo se mnogo ljudi.
Bili su tu bivši putnici koje je nekada vozio.
Komšije.
Prijatelji.
Radnici fabrike.
I Viktor.
Viktor je stajao pored Milice.
U rukama je držao malu polomljenu medalju.
Kada su ljudi počeli odlaziti, prišao je grobu.
Kleknuo.
I tiho rekao:
„Čika Radovane, hvala vam.“
Zastao je.
A onda dodao:
„PRVI PUT STE MI SPASILI ŽIVOT KADA SAM IMAO DESET GODINA. DRUGI PUT STE ME SPASILI KADA STE ME PODSJETILI KAKAV ČOVJEK TREBA DA BUDEM.“
Milica je zaplakala.
Viktor ju je zagrlio.
Nekoliko mjeseci kasnije u fabrici je otvoren mali prostor za odmor radnika.
Na ulazu je stajala fotografija Radovana.
Ispod nje jednostavna poruka:
„VELIČINA ČOVJEKA NE MJERI SE NOVCEM KOJI IMA, NEGO DOBROTOM KOJU OSTAVI IZA SEBE.“
Viktor je svakog jutra prolazio pored te fotografije.
Ponekad bi zastao.
Pogledao medalju koja je stajala u maloj staklenoj vitrini.
I sjetio se dana kada je gotovo izgubio priliku da upozna čovjeka koji mu je spasio život.
Jednog jutra u fabriku je došao novi radnik.
Mladić od dvadeset dvije godine.
Bio je nervozan.
Kasnio je deset minuta.
Kada je ušao u direktorovu kancelariju, spustio je glavu.
„Izvinite, gospodine.“
Viktor ga je pogledao.
„Šta se dogodilo?“
Mladić je tiho rekao:
„Majka mi je bolesna. Morao sam je odvesti doktoru.“
Viktor je nekoliko trenutaka ćutao.
Zatim pokazao na stolicu.
„Sjedni.“
Mladić se uplašio.
„Hoćete li me otpustiti?“
Direktor je odmahnuo glavom.
„Ne.“
Mladić ga je zbunjeno pogledao.
„Zašto?“
Viktor se blago nasmiješio.
A onda rekao:
„ZATO ŠTO ME JEDAN ČOVJEK NAUČIO DA PRIJE NEGO ŠTO NEKOGA OSUDIM, MORAM PRVO SASLUŠATI NJEGOVU PRIČU.“
Mladić je zaplakao.
A Viktor je prvi put osjetio da je bogat na način koji nema nikakve veze s novcem.
ZAPAMTITE: NIKADA NE PONIŽAVAJTE ČOVJEKA ZATO ŠTO JE SIROMAŠAN, STAR, BOLESTAN ILI ZATO ŠTO MU JE POTREBNA POMOĆ. MOŽDA PRED VAMA STOJI NEKO KO JE U ŽIVOTU UČINIO VIŠE DOBRA NEGO ŠTO ĆETE VI IKADA SAZNATI.
NIKADA NE ZABORAVITE DA IZA SVAKOG UMORNOG LICA POSTOJI PRIČA. IZA SVAKOG STAROG KAPUTA MOŽE SE KRITI VELIKO SRCE. A IZA SVAKOG ČOVJEKA KOJI TRAŽI RAZUMIJEVANJE MOŽE SE KRITI ŽIVOT PUN ŽRTVE, HRABROSTI I LJUBAVI.
NOVAC MOŽE KUPITI FABRIKU, KUĆU I SKUPO ODIJELO. ALI NE MOŽE KUPITI ČOVJEČNOST, POŠTOVANJE I ZAHVALNOST. TO SU STVARI KOJE MORAMO NOSITI U SEBI.
I NIKADA NE ZABORAVITE: PONEKAD ČOVJEK KOJEG STE NAJMANJE POŠTOVALI MOŽE BITI UPRAVO ONAJ KOJEM DUGUJETE NAJVIŠE.
A VI, DA STE BILI NA MJESTU DIREKTORA I DA STE SAZNALI DA JE SIROMAŠNI, SLIJEPI STARAC KOJEG STE PONIZILI ČOVJEK KOJI VAM JE SPASIO ŽIVOT PRIJE 38 GODINA, ŠTA BISTE URADILI? DA LI BISTE IMALI HRABROSTI DA PRED SVIMA PRIZNATE GREŠKU I ZATRAŽITE OPROŠTAJ?