„NE DIRAJTE TU DJEVOJČICU, ONA JE OBIČNA PROSJAKINJA!“ — VIKALA JE DIREKTORICA BOLNICE. ALI KADA JE DJEVOJČICA IZVADILA STARU FOTOGRAFIJU IZ DŽEPA, NAJPOZNATIJI HIRURG JE PROBLIJEDIO! ONO ŠTO JE OTKRIO NATJERALO JE CIJELU BOLNICU DA ZAPLAČE!
Bio je hladan decembarski utorak.
Snijeg je već treći dan padao nad Sarajevom.
Ulice su bile prekrivene bijelim pokrivačem, a ljudi su žurili kućama, pokušavajući pobjeći od ledenog vjetra.
U jednoj velikoj privatnoj bolnici, smještenoj nedaleko od centra grada, radni dan odvijao se kao i svaki drugi.
Ljekari su obilazili pacijente.
Medicinske sestre nosile su terapije.
Na recepciji su se smjenjivali ljudi u skupim kaputima.
A u velikoj čekaonici, ispod kristalnog lustera, sjedili su pacijenti koji su čekali preglede.
Tačno u deset sati kroz automatska vrata ušla je djevojčica.
Imala je samo deset godina.
Na sebi je nosila staru crvenu jaknu.
Rukavi su joj bili prekratki.
Cipele mokre od snijega.
Kosa joj je bila vezana običnom gumicom, a u rukama je držala malu plastičnu kesu.
Zvala se Hana.
Stajala je nekoliko trenutaka pored vrata.
Gledala oko sebe.
Kao da se plašila da napravi ijedan korak.
Zatim je polako prišla recepciji.
„Dobar dan.“
Mlada medicinska sestra podigla je pogled.
„Dobar dan, djevojčice. Koga tražiš?“
Hana je tiho odgovorila:
„Doktora Aleksandra.“
Sestra se nasmiješila.
„Kojeg Aleksandra?“
„Aleksandra Kovačevića.“
Sestri je osmijeh nestao s lica.
„Misliš na profesora Kovačevića?“
Djevojčica je klimnula.
„Da.“
„A zašto njega tražiš?“
Hana je čvršće stegnula kesu.
„Moram mu nešto dati.“
Sestra ju je pogledala.
„Imaš li zakazan pregled?“
„Nemam.“
„A gdje su ti roditelji?“
Djevojčica je spustila glavu.
„Mama je kod kuće.“
„A tata?“
Hana nije odgovorila.
Samo je pogledala prema prozoru.
Medicinska sestra je primijetila suze u njenim očima.
„Dušo, šta se dogodilo?“
Djevojčica je šapnula:
„Mama mi je rekla da pronađem doktora Aleksandra ako joj jednog dana bude mnogo loše.“
Sestra se uozbiljila.
„Je li mama bolesna?“
Hana je klimnula.
„Jeste.“
„A zašto nije došla s tobom?“
„Ne može ustati iz kreveta.“
Sestra je već posegnula za telefonom.
Ali u tom trenutku iza njih se začuo oštar ženski glas.
„ŠTA SE OVDJE DOGAĐA?!“
Bila je to direktorica bolnice, Vesna Marković.
Imala je pedeset dvije godine.
Nosila je elegantno crno odijelo, skupocjene cipele i zlatnu ogrlicu.
Bila je poznata po tome što je bolnicu vodila kao uspješnu kompaniju.
Sve je moralo biti savršeno.
Hodnici besprijekorno čisti.
Osoblje uredno.
A klijenti zadovoljni.
Vesna je pogledala Hanu.
Zatim njenu mokru jaknu.
I blatnjave cipele.
„Ko je pustio ovo dijete unutra?“
Sestra je pokušala objasniti.
„Direktorice, djevojčica traži profesora Kovačevića.“
Vesna se namrštila.
„Profesora Kovačevića?!“
Pogledala je Hanu.
„Znaš li ti uopšte ko je taj čovjek?“
Hana je tiho odgovorila:
„Znam.“
„On je jedan od najboljih hirurga u zemlji!“
Djevojčica je klimnula.
„Znam.“
„I misliš da možeš samo tako doći i tražiti ga?“
Hana je spustila pogled.
„Mama mi je rekla…“
Ali direktorica ju je prekinula.
„Mene ne zanima šta ti je mama rekla!“
Nekoliko ljudi iz čekaonice okrenulo se prema njima.
Hana je problijedjela.
„Molim vas, samo pet minuta.“
Vesna je podigla glas.
„OVO JE PRIVATNA BOLNICA, A NE SKLONIŠTE ZA PROSJAKE!“
Djevojčici su oči zasuzile.
„Nisam prosjakinja.“
Direktorica se podrugljivo nasmijala.
„A šta si onda?“
Hana je pogledala svoju staru jaknu.
„Samo želim pomoći mami.“
„Onda idi u dom zdravlja!“
„Ali mama je rekla da samo doktor Aleksandar može razumjeti…“
„DOSTA!“
Vesna je pozvala zaštitara.
„IZVEDITE JE NAPOLJE!“
Djevojčica je počela plakati.
„Molim vas, nemojte!“
Zaštitar joj je prišao.
„Hajde, mala.“
Hana je napravila korak unazad.
A onda iz džepa izvukla malu, presavijenu fotografiju.
„Samo mu dajte ovo!“
Direktorica je nervozno uzela fotografiju.
„Šta je sad ovo?“
Ali prije nego što ju je pogledala, iz hodnika se začuo dubok muški glas.
„ŠTA SE TO DEŠAVA OVDE?“
Svi su se okrenuli.
Na kraju hodnika stajao je profesor Aleksandar Kovačević.
Imao je pedeset osam godina.
Bio je poznati kardiohirurg.
Čovjek koji je tokom svoje karijere izveo hiljade operacija.
Nosio je bijeli mantil.
Na licu su mu se vidjeli umor i godine provedene u operacionim salama.
Direktorica mu je odmah prišla.
„Profesore, izvinite zbog buke. Ova djevojčica uznemirava pacijente.“
Aleksandar je pogledao Hanu.
Djevojčica je plakala.
„Zašto plačeš, dijete?“
Hana je jedva izgovorila:
„Tražila sam vas.“
„Mene?“
Klimnula je.
„Mama mi je rekla da vas pronađem.“
Aleksandar je zastao.
„Kako ti se zove mama?“
Djevojčica je odgovorila:
„Marija.“
Doktor se blago nasmiješio.
„Ima mnogo Marija, dušo.“
Hana je obrisala suze.
„Marija Ilić.“
Aleksandrov osmijeh je nestao.
Kao da je neko iznenada zaustavio vrijeme.
„Kako si rekla?“
„Marija Ilić.“
Doktor je problijedio.
„Odakle ste?“
„Iz jednog sela kod Višegrada.“
Aleksandar je napravio korak prema djevojčici.
„A koliko tvoja mama ima godina?“
„Pedeset šest.“
Doktor je nekoliko sekundi ćutao.
Zatim upitao:
„Ima li tvoja mama mali ožiljak iznad lijeve obrve?“
Hana je iznenađeno klimnula.
„Ima.“
Aleksandar se uhvatio za naslon stolice.
Direktorica ga je zabrinuto pogledala.
„Profesore, jeste li dobro?“
Ali on nije odgovorio.
Samo je pružio ruku.
„Daj mi tu fotografiju.“
Vesna mu ju je predala.
Aleksandar je polako otvorio požutjeli papir.
Na fotografiji su stajali mladić i djevojka.
Imali su možda sedamnaest godina.
Mladić je nosio staru školsku torbu.
Djevojka je imala dugu tamnu kosu.
Stajali su ispred male seoske škole.
Aleksandru su ruke zadrhtale.
„Bože dragi…“
Hana ga je gledala.
„Poznajete li moju mamu?“
Doktor nije odmah odgovorio.
Samo je sjeo na stolicu.
I zaplakao.
Pred očima pacijenata.
Pred medicinskim sestrama.
Pred direktoricom.
A onda je izgovorio:
„DIJETE MOJE, TVOJA MAJKA JE RAZLOG ZBOG KOJEG SAM JA DANAS DOKTOR.“
U čekaonici je zavladala potpuna tišina.
Prije četrdeset godina Aleksandar nije bio bogat čovjek.
Bio je siromašan dječak iz malog sela u istočnoj Bosni.
Otac mu je radio kao nadničar.
Majka je čistila kuće.
Živjeli su u staroj kući koja je prokišnjavala.
Zimi je bilo toliko hladno da se voda u lavoru ponekad ledila.
Ali Aleksandar je imao jedan san.
Želio je postati ljekar.
Ne zbog novca.
Ne zbog ugleda.
Nego zbog mlađeg brata.
Njegov brat Nikola preminuo je kada je imao samo šest godina.
Porodica nije uspjela na vrijeme doći do potrebne medicinske pomoći.
Aleksandar je tada imao jedanaest godina.
Na bratovoj sahrani stajao je pored oca.
I tiho rekao:
„Tata, ja ću jednog dana biti doktor.“
Otac ga je zagrlio.
„Hoćeš, sine.“
„I neću dozvoliti da djeca ostanu bez pomoći samo zato što nemaju novca.“
Otac je zaplakao.
Ali život nije bio jednostavan.
Aleksandar je bio odličan učenik.
Dobijao je najbolje ocjene.
Međutim, kada je završio srednju školu, porodica nije imala novca da ga pošalje na fakultet.
Jednog dana sjedio je na klupi ispred škole.
U rukama je držao dokumente za upis na medicinu.
Ali nije imao dovoljno novca ni za odlazak u grad.
Tada mu je prišla djevojka.
Zvala se Marija Ilić.
Bila je njegova školska drugarica.
Tiha.
Skromna.
Uvijek spremna pomoći.
„Šta ti je, Aleksandre?“
On je odmahnuo glavom.
„Ništa.“
„Nemoj me lagati.“
Aleksandar je spustio pogled.
„Neću moći na fakultet.“
Marija je sjela pored njega.
„Zašto?“
„Nemamo novca.“
Djevojka je nekoliko trenutaka ćutala.
Zatim ga upitala:
„Koliko ti treba?“
Aleksandar se gorko nasmijao.
„Više nego što moja porodica ima.“
Marija je pogledala dokumente.
A onda tiho rekla:
„Ti moraš postati doktor.“
Aleksandar je odmahnuo glavom.
„Nije dovoljno samo željeti.“
Djevojka nije odgovorila.
Samo je ustala.
I otišla.
Tri dana kasnije pojavila se ispred njegove kuće.
U ruci je držala malu kovertu.
„Aleksandre, ovo je za tebe.“
On ju je zbunjeno pogledao.
„Šta je to?“
„Otvori.“
U koverti je bio novac.
Dovoljno za put, početne troškove i prve mjesece studiranja.
Aleksandar je zanijemio.
„Marija, odakle ti ovo?“
Djevojka je spustila pogled.
„Nije važno.“
„Kako nije važno?!“
„Samo obećaj da ćeš otići.“
Aleksandar je gledao novac.
„Ne mogu ovo uzeti.“
Marija ga je uhvatila za ruku.
„Možeš.“
„Ali kako ću ti vratiti?“
Djevojka se nasmiješila.
„Jednog dana, kada postaneš doktor, pomozi nekome ko nema novca.“
Aleksandar je zaplakao.
„Obećavam.“
Nije znao da je Marija prodala jedinu vrijednu stvar koju je posjedovala.
Zlatnu ogrlicu koju joj je ostavila pokojna majka.
Nije znao ni da je mjesecima štedjela novac radeći u pekari.
I da je odustala od vlastitog plana da upiše fakultet te godine.
Sve kako bi njemu pomogla.
Nekoliko sedmica kasnije Aleksandar je otišao u Sarajevo.
Upisao medicinu.
Studirao danju.
Radio noću.
Spavao po nekoliko sati.
Ali nikada nije odustao.
Marija mu je povremeno slala pisma.
U njima je pisalo:
„Nemoj zaboraviti svoj san.“
„Jednog dana bićeš veliki doktor.“
„Samo ostani dobar čovjek.“
Aleksandar je čuvao svako pismo.
Ali onda je došao rat.
Porodice su se raselile.
Veze su prekinute.
Adrese su nestale.
Aleksandar je godinama pokušavao pronaći Mariju.
Bez uspjeha.
Završio je fakultet.
Specijalizirao hirurgiju.
Radio u inostranstvu.
Postao jedan od najpoznatijih stručnjaka u svojoj oblasti.
Ali nikada nije zaboravio djevojku koja mu je dala priliku kada nije imao ništa.
Četrdeset godina kasnije njena kćerka stajala je pred njim.
U mokrim cipelama.
Sa starom fotografijom.
I suzama u očima.
Aleksandar je kleknuo pred Hanu.
„Dušo, gdje je tvoja mama?“
„Kod kuće.“
„Je li jako bolesna?“
Hana je klimnula.
„Jeste.“
„Šta joj je?“
Djevojčica je počela plakati.
„Teško diše. Nekad ne može ni do kuhinje.“
Aleksandar je odmah ustao.
Okrenuo se prema medicinskoj sestri.
„Pozovite hitnu pomoć i organizujte da se djevojčicina majka što prije pregleda.“
Sestra je odmah posegnula za telefonom.
Direktorica Vesna je prišla.
„Profesore, samo trenutak.“
Aleksandar ju je pogledao.
„Šta je?“
„Moramo prvo provjeriti osiguranje i troškove.“
Doktor je nekoliko sekundi ćutao.
A onda rekao:
„Vesna, ova žena je pomogla da završim medicinu.“
Direktorica je spustila pogled.
„Razumijem, ali procedura…“
Aleksandar ju je prekinuo.
„Hitno medicinsko zbrinjavanje ne smije čekati zbog administracije.“
Zatim je pogledao Hanu.
„Dušo, hoćeš li mi pokazati gdje živite?“
Djevojčica je klimnula.
„Hoću.“
„Onda idemo pomoći tvojoj mami.“
Hana ga je uhvatila za ruku.
A onda tiho upitala:
„Doktore, hoće li moja mama umrijeti?“
Aleksandar je osjetio kako mu se srce steže.
Kleknuo je.
Pogledao je u oči.
I rekao:
„Ne znam još koliko je ozbiljno, dušo. Ali učinićemo sve što možemo da joj pomognemo.“
Marija je istog dana prevezena u bolnicu.
Bila je veoma iscrpljena.
Ljekari su obavili preglede.
Utvrđeno je da ima ozbiljnu srčanu bolest zbog koje joj je bilo potrebno bolničko liječenje i dodatna dijagnostika.
Aleksandar je lično pratio njen slučaj.
Kada je ušao u sobu, Marija je ležala na krevetu.
Kosa joj je bila sijeda.
Lice izborano.
Ruke mršave.
Ali oči su ostale iste.
Aleksandar je zastao na vratima.
„Marija?“
Žena je polako okrenula glavu.
Gledala ga je nekoliko trenutaka.
A onda prošaputala:
„Aco?“
Doktoru su potekle suze.
„Jesam, Marija.“
Ona je pokušala da se nasmiješi.
„Postao si doktor.“
Aleksandar je prišao krevetu.
Uhvatio je za ruku.
„Jesam.“
Marija je obrisala suzu.
„Znala sam.“
Aleksandar je zaplakao.
„Zašto me nikada nisi pronašla?“
Ona je spustila pogled.
„Nisam htjela da te opterećujem.“
„Kako si mogla tako misliti?“
Marija se nasmiješila.
„Imao si svoj život.“
Aleksandar je sjeo pored nje.
„Marija, ti si dio mog života.“
Ona ga je pogledala.
„Sjećaš li se onog dana ispred škole?“
Doktor je klimnuo.
„Sjećam se svakog trenutka.“
„Obećao si mi nešto.“
„Jesam.“
„Da ćeš pomagati ljudima.“
Aleksandar je obrisao suze.
„Trudio sam se.“
Marija se blago nasmiješila.
„Onda je vrijedilo.“
Doktor ju je pogledao.
„Šta je vrijedilo?“
„Ona ogrlica.“
Aleksandar se zbunio.
„Kakva ogrlica?“
Marija je zatvorila oči.
„Prodala sam maminu ogrlicu da ti pomognem da odeš na fakultet.“
Aleksandar je zanijemio.
„Šta?!“
„Bila je jedino što mi je ostalo od nje.“
Doktor je spustio glavu.
„Marija…“
„Nemoj plakati.“
„Ti si prodala jedinu uspomenu na majku zbog mene?“
Ona je klimnula.
„Zbog tvog sna.“
Aleksandar više nije mogao govoriti.
Samo je držao njenu ruku.
I plakao.
Narednih sedmica Marija je bila pod stalnim nadzorom ljekara.
Liječenje nije bilo jednostavno.
Ali njeno stanje se postepeno stabilizovalo.
Aleksandar je pomagao da dobije odgovarajuću stručnu njegu.
Takođe je saznao da Marija i Hana žive u veoma teškim uslovima.
Hanin otac preminuo je nekoliko godina ranije.
Marija je radila razne poslove kako bi prehranila kćerku.
Čistila je kuće.
Prala veš.
Brinula o starijim ljudima.
Ali bolest joj je posljednjih mjeseci onemogućila da radi.
Računi su se gomilali.
U kući je često bilo hladno.
A Hana je svakog jutra odlazila u školu bez doručka.
Kada je Aleksandar to saznao, dugo je sjedio u svojoj kancelariji.
Gledao je staru fotografiju.
A onda je pozvao svog dugogodišnjeg prijatelja, građevinskog inženjera.
„Treba mi pomoć.“
„Kakva?“
„Želim obnoviti jednu kuću.“
„Čiju?“
Aleksandar je pogledao fotografiju.
„Kuću žene koja je prije četrdeset godina pomogla da postanem ono što sam danas.“
Prijatelj je ćutao.
A onda odgovorio:
„Računaj na mene.“
Tri mjeseca kasnije Marija je izašla iz bolnice.
Aleksandar ju je dovezao kući.
Ali kada su stigli pred kapiju, žena je zastala.
Njena stara kuća više nije izgledala isto.
Krov je bio popravljen.
Prozori zamijenjeni.
Fasada obnovljena.
Unutra je bilo grijanje.
Nova kuhinja.
Topla dječija soba.
I veliki sto pored prozora.
Marija je stavila ruku preko usta.
„Aleksandre…“
On se nasmiješio.
„Dobro došla kući.“
Žena je počela plakati.
„Zašto si ovo uradio?“
Doktor ju je uhvatio za ruku.
„Zato što si ti meni prije četrdeset godina otvorila vrata budućnosti.“
Zastao je.
„A ja sam želio da ti sada imaš dom u kojem ćeš biti sigurna.“
Marija je odmahnula glavom.
„Ali ja ti nisam pomogla zbog nagrade.“
Aleksandar se nasmiješio kroz suze.
„Znam.“
„Nisi mi ništa dužan.“
„Znam i to.“
„Pa zašto onda?“
Doktor je pogledao Hanu.
A onda odgovorio:
„Zato što želim da tvoja kćerka ima priliku da sanja, baš kao što si ti meni omogućila.“
Hana je potrčala prema majci.
Zagrlila ju je.
„Mama, vidi moju sobu!“
Marija je zaplakala.
Jer prvi put nakon mnogo godina nije morala razmišljati hoće li naredne zime imati dovoljno drva.
Ali priča se tu nije završila.
Šest mjeseci kasnije Aleksandar je organizovao humanitarno veče u bolnici.
Pozvao je ljekare.
Privrednike.
Profesore.
I ljude koji su željeli pomoći djeci iz siromašnih porodica.
Na početku večeri izašao je na binu.
U rukama je držao staru fotografiju.
„Dragi prijatelji, večeras želim da vam ispričam jednu priču.“
Sala je utihnula.
„Prije četrdeset godina bio sam siromašan dječak koji je želio postati doktor.“
Zastao je.
„Nisam imao novca.“
„Nisam imao veze.“
„Nisam imao nikoga ko bi mi mogao otvoriti vrata.“
Pogledao je fotografiju.
„Ali imao sam jednu prijateljicu.“
Na velikom ekranu pojavila se slika mladog Aleksandra i Marije.
„Ona je prodala jedinu uspomenu na svoju pokojnu majku da bih ja mogao otići na fakultet.“
U sali je zavladala tišina.
Aleksandar je nastavio:
„Godinama sam mislio da joj nikada neću uspjeti zahvaliti.“
Glas mu je zadrhtao.
„A onda je jednog decembarskog jutra njena desetogodišnja kćerka došla u ovu bolnicu.“
Pogledao je prema prvom redu.
Tamo su sjedile Marija i Hana.
„Ta djevojčica nije imala novca.“
„Nije imala zakazan pregled.“
„Nije imala skupu odjeću.“
„Ali je imala nešto mnogo važnije.“
Zastao je.
„Imala je hrabrost da potraži pomoć za svoju majku.“
Ljudi su počeli aplaudirati.
Aleksandar je podigao ruku.
„Te večeri odlučio sam da pokrenemo fond za stipendiranje djece koja imaju velike snove, ali nemaju dovoljno sredstava.“
Na ekranu se pojavilo ime fonda.
„MARIJINA ŠANSA“
Aleksandar je nastavio:
„Svake godine pomagaćemo učenicima i studentima kojima je podrška najpotrebnija.“
„Jer znam šta znači kada vam jedna osoba pruži priliku.“
Gosti su ustali.
Aplauz je trajao nekoliko minuta.
Marija je plakala.
Hana ju je zagrlila.
„Mama, zašto svi aplaudiraju?“
Marija se nasmiješila kroz suze.
„Zato što nekada i najmanje dobro djelo može napraviti najveću promjenu.“
Pet godina kasnije Hana je imala petnaest godina.
Bila je odlična učenica.
Posebno je voljela biologiju.
Jednog dana sjedila je s Aleksandrom u njegovoj kancelariji.
Na stolu su bile knjige iz anatomije.
Doktor ju je upitao:
„Hana, šta želiš biti kada porasteš?“
Djevojčica se nasmiješila.
„Doktorica.“
Aleksandar je zastao.
„Stvarno?“
„Da.“
„Zašto?“
Hana je pogledala fotografiju svoje majke i Aleksandra.
A onda odgovorila:
„Zato što želim pomagati ljudima koji se plaše da uđu u bolnicu jer nemaju novca.“
Doktoru su oči zasuzile.
„A koju medicinu želiš studirati?“
Hana se nasmijala.
„Još ne znam.“
Zatim je dodala:
„Ali znam da nikada neću otjerati dijete koje dođe da traži pomoć.“
Aleksandar je spustio pogled.
Sjetio se onog hladnog decembarskog jutra.
Mokrih cipela.
Crvene jakne.
Stare fotografije.
I djevojčice koja je stajala pred njim.
A onda je shvatio nešto što će pamtiti do kraja života.
Dobrota se ne završava onda kada nekome pomognete.
Ona nastavlja živjeti kroz ljude kojima ste promijenili sudbinu.
Marija je pomogla Aleksandru.
Aleksandar je pomogao Mariji i Hani.
A Hana je sada željela pomagati drugima.
Jedna mala koverta.
Jedna prodata ogrlica.
Jedan san.
I četrdeset godina kasnije — stotine novih prilika.
Godinama kasnije novinari su Aleksandra pitali:
„Profesore, koja je bila najvažnija operacija u vašoj karijeri?“
Svi su očekivali da će spomenuti neku izuzetno komplikovanu intervenciju.
Ali doktor je odgovorio:
„Najvažniji dan u mojoj karijeri nije bio u operacionoj sali.“
Novinar se zbunio.
„Nego gdje?“
Aleksandar se nasmiješio.
„U čekaonici.“
„Zašto?“
Doktor je pogledao staru fotografiju na svom stolu.
„Zato što sam tog dana upoznao djevojčicu koja me podsjetila zbog čega sam uopšte postao ljekar.“
Novinar je zastao.
„A šta ste tada naučili?“
Aleksandar je dugo ćutao.
A onda odgovorio:
„Da diploma na zidu ne znači mnogo ako zaboravite čovjeka koji stoji pred vama.“
Zatim je dodao:
„I da nikada ne smijemo procjenjivati vrijednost čovjeka po tome koliko novca ima u džepu.“
Na kraju razgovora novinar ga je upitao:
„Šta biste poručili ljudima koji čitaju ovu priču?“
Aleksandar je pogledao kroz prozor.
Snijeg je ponovo padao nad Sarajevom.
Baš kao onog dana kada je Hana prvi put došla u bolnicu.
A onda je rekao:
„Ako vam jednog dana na vrata pokuca siromašno dijete, nemojte prvo pitati ima li novca.“
Zastao je.
„Pitajte zašto je došlo.“
„Jer možda u rukama nosi nešto što je vrijednije od svega što posjedujete.“
ZAPAMTITE: NIKADA NE PONIŽAVAJTE DIJETE ZBOG STARE JAKNE, MOKRIH CIPELA ILI SIROMAŠTVA. MOŽDA UPRAVO PRED VAMA STOJI NEKO KO JE SKUPIO POSLJEDNJU MRVICU HRABROSTI DA ZATRAŽI POMOĆ ZA OSOBU KOJU NAJVIŠE VOLI.
Jer najveći ljudi nisu uvijek oni koji nose bijele mantile.
Nisu ni oni koji imaju najviše diploma.
Niti oni koji sjede u najskupljim kancelarijama.
Ponekad je najveći čovjek jedna siromašna djevojka koja proda jedinu uspomenu na majku kako bi pomogla prijatelju da ostvari san.
A ponekad je najveća hrabrost desetogodišnja djevojčica koja, uprkos poniženju, ne odustaje od pokušaja da spasi svoju majku.
A ŠTA BISTE VI URADILI DA STE BILI NA MJESTU DIREKTORICE BOLNICE? DA LI BISTE POMOGLI DJEVOJČICI IAKO NIJE IMALA NOVCA, I VJERUJETE LI DA SE DOBROTA UVIJEK JEDNOG DANA VRATI?