„SIROMAŠNA STARICA JE SVAKOG PETKA DOLAZILA U BANKU I UPLAĆIVALA SAMO JEDNU MARKU!“ — RADNICI SU JOJ SE SMIJALI, A DIREKTOR JE NAREDIO DA JE VIŠE NE PUŠTAJU UNUTRA. ALI KADA JE JEDNOG DANA OTVORIO NJENU STARU PLATNENU TORBU I PRONAŠAO 247 PISAMA I FOTOGRAFIJU DJEVOJČICE NESTALE PRIJE 46 GODINA, PAO JE NA KOLJENA I ZAPLAKAO! ONO ŠTO JE STARICA ČUVALA U TAJNOSTI PROMIJENILO JE ŽIVOTE CIJELE PORODICE!
U jednom malom gradu u Bosni živjela je starica po imenu Mara.
Imala je osamdeset dvije godine.
Bila je sitna, pogrbljena žena, sijede kose i umornih očiju.
Na sebi je uvijek nosila isti tamnoplavi kaput, staru maramu i cipele koje su bile toliko iznošene da su propuštale vodu.
Živjela je sama u maloj kući na kraju grada.
Njena penzija jedva je bila dovoljna za lijekove, račune i nešto hrane.
Ali Mara je imala jednu neobičnu naviku.
Svakog petka, tačno u devet sati, dolazila je u najveću banku u gradu.
U rukama je nosila staru platnenu torbu.
Iz nje bi izvadila jednu metalnu kutijicu.
Otvorila je.
Uzela jednu marku.
I pružila je službenici.
„Molim vas, uplatite ovo na štedni račun.“
Tako je radila godinama.
Nije preskakala ni kada je padala kiša.
Ni kada je snijeg prekrivao ulice.
Ni kada je jedva mogla hodati.
A niko nije znao zašto.
Jednog hladnog decembarskog jutra Mara je ponovo ušla u banku.
Red je bio dug.
Ljudi su nervozno čekali.
Neki su podizali plate.
Drugi plaćali račune.
A Mara je strpljivo stajala na kraju reda.
Kada je konačno došla na šalter, mlada službenica Jelena prepoznala ju je.
„Opet vi, bako Maro?“
Starica se blago nasmiješila.
„Opet ja, dijete.“
„Koliko danas uplaćujete?“
„Jednu marku.“
Jelena je uzdahnula.
„Bako, znate li koliko vremena trošimo na vaše uplate?“
Mara je spustila pogled.
„Znam, dijete. Oprostite.“
„Zašto jednostavno ne skupite deset ili dvadeset maraka pa dođete jednom?“
Starica je ćutala.
Zatim tiho odgovorila:
„ZATO ŠTO SAM NEKOME OBEĆALA DA ĆU SVAKOG PETKA OSTAVITI BAR JEDNU MARKU, DOK GOD BUDEM ŽIVA.“
Jelena je odmahnula glavom.
„Kome ste to obećali?“
Mara je pogledala prema prozoru.
Oči su joj se napunile suzama.
„Jednoj djevojčici.“
„Kakvoj djevojčici?“
Starica nije odgovorila.
Samo je uzela potvrdu o uplati.
Pažljivo je savila.
Stavila u torbu.
I otišla.
Ali tog dana sve se promijenilo.
Na izlazu iz banke Mara se spotaknula.
Njena torba pala je na pod.
Iz nje su ispale stare koverte, nekoliko fotografija i mala drvena kutija.
Ljudi su se okrenuli.
Neki su se nasmijali.
„Vidi koliko papira nosi!“
„Sigurno čuva račune od prije pedeset godina!“
Mara je kleknula.
Pokušavala je skupiti pisma.
Ruke su joj drhtale.
Ali niko joj nije pomagao.
Sve dok joj nije prišao mladi čistač banke.
Zvao se Amir.
Imao je dvadeset četiri godine.
Čučnuo je pored nje.
„Bako, polako. Ja ću vam pomoći.“
Starica ga je pogledala.
„Hvala ti, sine.“
Amir je pažljivo skupljao pisma.
A onda primijetio da na svakoj koverti piše isto ime.
„ZA MOJU MILENU.“
„Bako, ko je Milena?“
Mara je zadrhtala.
Brzo je uzela kovertu.
„Neko koga sam davno izgubila.“
Amir nije postavljao dodatna pitanja.
Pomogao joj je da ustane.
Otpratio je do vrata.
A onda joj rekao:
„Ako vam ikada zatreba pomoć, samo me potražite.“
Mara se nasmiješila.
„Bog te čuvao, sine.“
Narednog petka starica je ponovo došla.
Ali ovoga puta na ulazu ju je zaustavio zaštitar.
„Bako, sačekajte.“
Mara se zbunila.
„Šta je bilo, sine?“
„Direktor je rekao da više ne dolazite zbog tako malih uplata.“
Starica je problijedjela.
„Ali ja moram.“
„Žao mi je.“
„Samo jednu marku, sine.“
Zaštitar je odmahnuo glavom.
„Takva je naredba.“
Mara je spustila pogled.
Suze su joj potekle niz lice.
A onda je izgovorila:
„SINE, JA NEMAM JOŠ MNOGO PETAKA U ŽIVOTU. MOLIM TE, NEMOJ MI UZETI OVO MALO ŠTO MI JE OSTALO.“
Zaštitar je zastao.
Nije znao šta da kaže.
U tom trenutku iz kancelarije je izašao direktor banke.
Zvao se Aleksandar.
Imao je pedeset osam godina.
Bio je bogat, uspješan i poznat po svojoj strogoći.
„Šta se ovdje događa?“
Zaštitar je pokazao prema starici.
„Gospodine, ona opet želi uplatiti jednu marku.“
Aleksandar je uzdahnuo.
„Gospođo, banka nije mjesto za svakodnevno gubljenje vremena.“
Mara je podigla pogled.
„Ali dolazim samo petkom.“
„Svejedno. Postoje i drugi načini štednje.“
Starica je počela plakati.
„Molim vas, samo mi dopustite da nastavim.“
Direktor je izgubio strpljenje.
„Zašto vam je toliko važno da uplaćujete jednu marku?“
Mara je nekoliko trenutaka ćutala.
A onda odgovorila:
„ZATO ŠTO SAM PRIJE ČETRDESET ŠEST GODINA JEDNOJ DJEVOJČICI OBEĆALA DA ĆU JE ČEKATI. A OVO JE JEDINO OBEĆANJE KOJE JOŠ MOGU ISPUNITI.“
Aleksandar je zastao.
„Kakvoj djevojčici?“
Starica je pogledala prema torbi.
„Mojoj kćerki.“
Direktor se zbunio.
„Gdje je vaša kćerka?“
Mara je obrisala suze.
„Ne znam.“
U banci je nastala tišina.
Aleksandar je pogledao staricu.
Prvi put nije vidio samo siromašnu ženu koja dolazi s jednom markom.
Vidio je majku kojoj je nešto strašno nedostajalo.
„Kako to mislite, ne znate?“
Mara je duboko uzdahnula.
„Nestala je kada je imala sedam godina.“
Prije četrdeset šest godina Mara je živjela sa suprugom Petrom i njihovom kćerkom Milenom.
Bili su siromašni.
Petar je radio u fabrici.
Mara je čistila kuće bogatijih porodica.
A mala Milena bila je njihova najveća radost.
Imala je plavu kosu, velike smeđe oči i osmijeh koji je mogao razvedriti i najtužniji dan.
Voljela je crtati.
Pjevati.
I skupljati sitne novčiće u malu staklenu teglu.
Jednog dana rekla je majci:
„Mama, kada porastem, kupiću ti veliku kuću.“
Mara se nasmijala.
„A odakle ti novac, dušo?“
Milena je pokazala teglu.
„Štedim.“
Majka ju je zagrlila.
„A koliko imaš?“
Djevojčica je ponosno odgovorila:
„Sedam maraka!“
Jednog petka Mara je odvela Milenu u banku.
Djevojčica je prvi put vidjela velike šaltere, metalne sefove i ljude koji broje novac.
Bila je oduševljena.
„Mama, mogu li i ja imati račun?“
Mara se nasmiješila.
„Možeš, dušo.“
Otvorile su dječiji štedni račun.
Milena je uplatila svojih sedam maraka.
Kada je dobila malu štednu knjižicu, čvrsto ju je zagrlila.
„Mama, obećaj mi nešto.“
„Šta, dušo?“
„Da ćemo svakog petka staviti bar jednu marku.“
Mara se nasmijala.
„Obećavam.“
Djevojčica je podigla mali prst.
„Čak i kada budemo siromašne?“
Majka je spojila svoj prst s njenim.
„ČAK I TADA, DUŠO.“
Ali samo nekoliko sedmica kasnije dogodila se tragedija.
Milena je otišla u školu.
Na sebi je imala crveni kaputić.
U torbi knjige.
A oko vrata mali srebrni lančić koji joj je poklonio otac.
Tog dana nije se vratila kući.
Mara je čekala do podneva.
Zatim do večeri.
Kada je shvatila da nešto nije u redu, pozvala je policiju.
Pokrenuta je velika potraga.
Pretraživali su ulice.
Parkove.
Šume.
Autobuske stanice.
Razgovarali s učiteljima i komšijama.
Ali Mileni nije bilo ni traga.
Nekoliko dana kasnije pronađena je njena školska torba.
Ležala je pored autobuske stanice.
U njoj su bile knjige.
Sveske.
I mala štedna knjižica.
Mara ju je uzela.
Zagrlila.
I počela plakati.
Godine su prolazile.
Petar je od tuge teško obolio.
Preminuo je nekoliko godina nakon nestanka kćerke.
Mara je ostala sama.
Ali nikada nije prestala tražiti Milenu.
Pisala je pisma.
Obilazila gradove.
Razgovarala s ljudima.
I svake godine ponovo se raspitivala postoji li neki novi trag.
Jednog petka, nekoliko mjeseci nakon Mileninog nestanka, Mara je otvorila staru štednu knjižicu.
Ugledala je posljednju uplatu.
Sedam maraka.
Sjetila se obećanja.
I počela plakati.
A onda je otišla u banku.
Uplatila jednu marku.
I tiho rekla:
„Milena, mama nije zaboravila.“
Od tada je svakog petka donosila po jednu marku.
Čak i kada nije imala dovoljno za sebe.
Čak i kada je morala hodati nekoliko kilometara.
Čak i kada su joj se ljudi smijali.
Jer joj se činilo da svakom uplatom ostavlja mali znak da je njena kćerka još uvijek čekana.
Aleksandar je slušao staricu.
Nije izgovarao ni riječ.
Mara je nastavila:
„Sada sam stara. Ne znam koliko mi je vremena ostalo.“
Zastala je.
A onda rekla:
„ALI AKO SE MOJA MILENA JEDNOG DANA VRATI, ŽELIM DA VIDI DA NJENA MAJKA NIJE PREKRŠILA OBEĆANJE.“
Direktoru su oči zasuzile.
„Gospođo Maro, imate li neku njenu fotografiju?“
Starica je klimnula.
Otvorila je torbu.
Izvadila malu metalnu kutiju.
U njoj je bila fotografija djevojčice.
I 247 pisama.
Aleksandar je pogledao fotografiju.
Na njoj je bila djevojčica od sedam godina.
Plave kose.
Smeđih očiju.
U crvenom kaputiću.
Oko vrata nosila je srebrni lančić.
Direktor je zastao.
Nešto mu je bilo poznato.
Veoma poznato.
„Mogu li pogledati tu fotografiju?“
Mara mu ju je pružila.
Aleksandar je okrenuo sliku.
Na poleđini je pisalo:
„Milena, sedmi rođendan.“
Ruke su mu počele drhtati.
„Bože moj…“
Mara se uplašila.
„Šta je bilo?“
Direktor je pogledao staricu.
A onda upitao:
„Kako se prezivala vaša kćerka?“
„Jovanović.“
Aleksandar je problijedio.
„Milena Jovanović?“
Starica je klimnula.
„Da.“
Direktor je polako sjeo.
Prekrio lice rukama.
A onda počeo plakati.
Mara ga je zbunjeno gledala.
„Sine, šta ti je?“
Aleksandar je kroz suze odgovorio:
„Moja supruga se zove Milena.“
Starica je zastala.
„I?“
„I ona je kao dijete pronađena sama na autobuskoj stanici u drugom gradu.“
Mara je osjetila kako joj srce ubrzano lupa.
„Šta govorite?“
Aleksandar je nastavio:
„Imala je oko sedam godina. Nije znala objasniti odakle je došla. Bila je uplašena i danima nije govorila.“
Mara je počela drhtati.
„A šta je bilo s njom?“
„Nakon nekog vremena smještena je u hraniteljsku porodicu.“
Starica je uhvatila direktora za ruku.
„Sine, je li imala lančić?“
Aleksandar je zastao.
„Kakav lančić?“
Mara je pokazala fotografiju.
„Ovakav.“
Direktor je pogledao sliku.
A onda se ukočio.
Prepoznao je mali srebrni privjesak u obliku srca.
Njegova supruga godinama je čuvala isti takav lančić.
Nikada ga nije skidala.
Govorila je da je to jedina stvar koju ima iz ranog djetinjstva.
Aleksandar je ustao.
Ruke su mu drhtale.
„Moram nekoga pozvati.“
Izvadio je telefon.
Pozvao suprugu.
„Milena, možeš li odmah doći u banku?“
„Šta se dogodilo?“
„Molim te, dođi.“
Dvadesetak minuta kasnije pred bankom se zaustavio automobil.
Iz njega je izašla žena od pedeset tri godine.
Imala je plavu kosu, sada prošaranu sijedim vlasima.
Velike smeđe oči.
I srebrni lančić oko vrata.
Kada je ušla, Mara ju je ugledala.
Starici su zadrhtale noge.
„Milena?“
Žena je zastala.
Pogledala staricu.
Nekoliko trenutaka ćutala.
A onda tiho rekla:
„Otkud znate moje ime?“
Mara je počela plakati.
Prišla joj je.
„Dušo moja…“
Milena je ustuknula.
Bila je zbunjena.
Aleksandar joj je pokazao fotografiju.
„Pogledaj.“
Žena ju je uzela.
Dugo je gledala.
A onda joj je fotografija ispala iz ruke.
„Ovo sam ja…“
Aleksandar je klimnuo.
„Mislim da jeste.“
Milena je pogledala staricu.
„Ko ste vi?“
Mara je jedva izgovorila:
„JA SAM TVOJA MAJKA, DUŠO. ČEKAM TE ČETRDESET ŠEST GODINA.“
Milena je počela plakati.
Ali nije mogla vjerovati.
„Ne… To nije moguće…“
Mara je otvorila metalnu kutiju.
Izvadila stari dječiji crtež.
Na njemu je bila kuća.
Sunce.
I dvije osobe koje se drže za ruke.
Ispod je dječijim rukopisom pisalo:
„MAMA I JA.“
Milena je uzela crtež.
Ruke su joj drhtale.
A onda se sjetila.
Ne svega.
Samo nekoliko slika.
Male kuhinje.
Staklene tegle pune kovanica.
Žene koja joj plete kosu.
I jednog obećanja.
„Mama…“
Mara je zaplakala.
„Reci, dušo.“
Milena je kroz suze upitala:
„Jesmo li mi nekada skupljale novac u tegli?“
Starica je prekrila usta rukama.
„Jesmo, dušo.“
„I jesmo li išle u banku?“
Mara je klimnula.
„Jesmo.“
Milena je počela jecati.
„SJEĆAM SE DA SAM TI REKLA DA ĆEMO SVAKOG PETKA UPLAĆIVATI JEDNU MARKU.“
Mara je pala na koljena.
„Sine moj…“
Milena je kleknula pored nje.
Zagrlile su se.
I počele plakati.
Ljudi u banci stajali su u tišini.
Službenica Jelena brisala je suze.
Zaštitar je spustio pogled.
Amir je stajao pored vrata.
A Aleksandar je plakao kao dijete.
Milena je čvrsto držala majku.
„Mama, gdje si bila?“
Mara je zaplakala.
„Tražila sam te, dušo.“
„Zašto me nisi pronašla?“
„Nisam znala gdje si.“
Milena je naslonila glavu na majčino rame.
„JA SAM CIJELOG ŽIVOTA MISLILA DA ME NIKO NIJE TRAŽIO.“
Mara ju je zagrlila još jače.
„Tražila sam te, dušo. Svakog dana.“
Kasnije su, uz pomoć nadležnih službi, pregledali stare dokumente.
Pokazalo se da je djevojčica nakon nestanka pronađena u drugom gradu, bez dokumenata.
Zbog pogrešno upisanih podataka i promjene prezimena, njen slučaj nikada nije povezan sa starom prijavom nestanka.
Naknadne provjere i DNK analiza potvrdile su da su Mara i Milena zaista majka i kćerka.
Ali ono što je Milenu najviše potreslo nisu bili dokumenti.
Nego pisma.
Svih 247.
Te večeri sjedila je pored majke u njenoj maloj kući.
Otvorila je prvo pismo.
„Draga moja Milena,
Danas je petak.
Mama je opet uplatila jednu marku.
Ne znam gdje si.
Ne znam jesi li gladna.
Ne znam imaš li nekoga da te zagrli prije spavanja.
Ali želim da znaš da te mama čeka.
Volim te, dušo.“
Milena je zaplakala.
Otvorila je drugo.
„Sine moj,
Danas ti je rođendan.
Napravila sam malu tortu.
Zapalila svjećicu.
I poželjela da si zdrava.
Ako ikada pročitaš ovo, znaj da nijedan tvoj rođendan nisam zaboravila.“
Milena je nastavila čitati.
Pismo za pismom.
Godinu za godinom.
Sve dok nije došla do posljednjeg.
Bilo je napisano samo nekoliko dana ranije.
„Moja Milena,
Danas sam jedva stigla do banke.
Noge me bole.
Ruke mi drhte.
I sve teže hodam.
Ali uplatila sam našu jednu marku.
Ne znam hoću li dočekati sljedeći petak.
Ako se jednog dana vratiš, molim te, nemoj biti tužna zbog godina koje smo izgubile.
Samo znaj da te mama nikada nije prestala voljeti.
A ako me više ne bude, pogledaj našu štednu knjižicu.
Svaka marka u njoj znači jedan petak kada sam mislila na tebe.
NISAM ŠTEDJELA NOVAC, DUŠO. ŠTEDJELA SAM NADU DA ĆU TE JOŠ JEDNOM ZAGRLITI.
Tvoja mama.“
Milena je ispustila pismo.
Zagrlila majku.
I počela jecati.
„Mama, oprosti mi.“
Mara se zbunila.
„Zašto, dušo?“
„Zato što nisam znala da me čekaš.“
Starica ju je pomilovala po licu.
„NEMAŠ TI MENI ŠTA OPRAŠTATI. DIJETE NIKADA NIJE KRIVO ŠTO SE IZGUBILO. VAŽNO JE SAMO DA SI SE VRATILA.“
Narednih dana Milena je upoznala majku sa svojom porodicom.
Imala je dvoje odrasle djece.
I troje unučadi.
Mara je prvi put u životu zagrlila unuke za koje nije ni znala da postoje.
Kada ju je najmlađa djevojčica upitala:
„Jesi li ti naša prabaka?“
Mara je zaplakala.
„Jesam, dušo.“
Djevojčica ju je zagrlila.
„Onda te više nećemo pustiti da budeš sama.“
Mara je počela jecati.
Četrdeset šest godina živjela je s prazninom u srcu.
A sada je njena mala kuća bila puna smijeha.
Dječijih glasova.
I ljubavi.
Nekoliko sedmica kasnije Aleksandar je pozvao Maru u banku.
Ali ovoga puta nije je dočekao zaštitar.
Na ulazu su stajali zaposleni.
Svi su joj se nasmiješili.
Jelena je prišla.
„Bako Maro, oprostite mi.“
Starica se zbunila.
„Zašto, dijete?“
„Zato što sam vam se smijala.“
Mara ju je uhvatila za ruku.
„Nisi znala.“
Direktor je zatim odveo Maru do šaltera.
Na njemu je stajala mala tabla.
Pisalo je:
„JEDNA MARKA NADE — U ČAST MAJKE KOJA NIKADA NIJE PRESTALA ČEKATI SVOJE DIJETE.“
Aleksandar je pogledao staricu.
„Gospođo Maro, želim vam nešto reći.“
„Izvolite, sine.“
„Vi ste me naučili da se vrijednost čovjeka ne mjeri novcem koji donese u banku.“
Zastao je.
A onda dodao:
„JER STE VI S JEDNOM MARKOM DONOSILI VIŠE LJUBAVI NEGO NEKI LJUDI S MILIONIMA.“
Mara je zaplakala.
Milena ju je zagrlila.
Tog petka starica je ponovo prišla šalteru.
Iz torbe je izvadila jednu marku.
Ali ovoga puta nije bila sama.
Pored nje stajala je njena kćerka.
Milena je izvadila još jednu marku.
Stavila je pored majčine.
I rekla:
„Mama, danas ćemo uplatiti dvije.“
Mara se nasmiješila kroz suze.
„Zašto dvije, dušo?“
Milena ju je zagrlila.
„JEDNU ZA SVE PETKE KADA SI ME ČEKALA. A DRUGU ZA SVE PETKE KOJE ĆEMO OD SADA PROVESTI ZAJEDNO.“
Cijela banka zapljeskala je.
Mara je plakala.
Ali prvi put nakon mnogo godina to nisu bile suze tuge.
Bile su to suze sreće.
Godinu dana kasnije Mara je proslavila osamdeset treći rođendan.
Za velikim stolom sjedila je njena porodica.
Milena.
Aleksandar.
Unuci.
Praunuci.
I nekoliko prijatelja.
Na torti je pisalo:
„SREĆAN ROĐENDAN, MAMA!“
Mara je gledala okupljene.
A onda tiho rekla:
„Znate li šta sam najviše željela za sve ove godine?“
Milena ju je uhvatila za ruku.
„Šta, mama?“
Starica je zaplakala.
„SAMO DA JOŠ JEDNOM ČUJEM KAKO ME NEKO ZOVE MAMA.“
Milena ju je zagrlila.
„Mama.“
Starica je zaplakala.
„Reci, dušo.“
„Volim te.“
Mara se nasmiješila kroz suze.
„I ja tebe, sine moj.“
Narednog petka njih dvije ponovo su otišle u banku.
Ali prije nego što su ušle, Milena je zastala.
„Mama, sada više ne moraš uplaćivati novac.“
Mara se nasmiješila.
„Znam, dušo.“
„Pa zašto želiš nastaviti?“
Starica je pogledala svoju kćerku.
A onda odgovorila:
„ZATO ŠTO SMO NEKADA OBEĆALE DA ĆEMO SVAKOG PETKA UŠTEDJETI JEDNU MARKU. A JA NE ŽELIM PRESTATI ISPUNJAVATI OBEĆANJA KOJA SAM DALA SVOM DJETETU.“
Milena je zaplakala.
Uhvatile su se za ruke.
I zajedno ušle u banku.
Nekoliko mjeseci kasnije porodica je odlučila da dio novca sa štednog računa iskoristi za pomoć djeci koja odrastaju bez roditeljskog staranja.
Osnovali su mali fond.
Nazvali su ga:
„MILENINA MARKA NADE.“
Njegova svrha bila je jednostavna.
Pomagati djeci u školovanju.
Kupovati im knjige.
Odjeću.
I školski pribor.
Kada su Maru pitali zašto je pristala da novac podijeli s drugima, starica je odgovorila:
„Zato što je moja Milena pronađena. Ali postoje majke koje još uvijek čekaju svoju djecu. I djeca koja čekaju nekoga da im pruži ruku.“
Godine su prolazile.
Mara je starila.
Ali više nije bila sama.
Svake nedjelje porodica se okupljala u njenoj kući.
Milena joj je kuhala čaj.
Unuci su joj donosili cvijeće.
A praunuci su sjedili u njenom krilu i slušali priče.
Jednog dana najmlađa praunuka upitala ju je:
„Prabako, je li istina da si četrdeset šest godina štedjela jednu marku?“
Mara se nasmiješila.
„Jeste, dušo.“
„A koliko si novca skupila?“
Starica je pogledala prema Mileni.
Zatim prema unucima.
A onda odgovorila:
„SKUPILA SAM MNOGO VIŠE NEGO ŠTO SAM IKADA MOGLA ZAMISLITI.“
Djevojčica se zbunila.
„Koliko?“
Mara ju je zagrlila.
„Cijelu jednu porodicu.“
Te večeri Milena je sjedila pored majke.
Na stolu je bila stara štedna knjižica.
Požutjela.
Izlizana.
Ali pažljivo čuvana.
Milena ju je otvorila.
Na prvoj stranici stajalo je njeno ime.
I datum prve uplate.
Sedam maraka.
Pogledala je majku.
„Mama, mogu li nešto da te pitam?“
„Naravno, dušo.“
„Jesi li ikada pomislila da odustaneš?“
Mara je dugo ćutala.
A onda odgovorila:
„Bilo je dana kada nisam imala snage da ustanem.“
Zastala je.
„Bilo je noći kada sam plakala do jutra.“
Suze su joj potekle niz lice.
„Ali svaki put kada bih otvorila ovu knjižicu, sjetila bih se tvojih malih ruku i obećanja koje smo dale jedna drugoj.“
Milena je zaplakala.
Mara ju je zagrlila.
I tiho rekla:
„MAJKA MOŽE IZGUBITI MNOGO TOGA U ŽIVOTU, DUŠO. ALI DOK GOD U NJENOM SRCU POSTOJI NADA DA ĆE PONOVO ZAGRLITI SVOJE DIJETE, ONA IMA RAZLOG DA DOČEKA NOVO JUTRO.“
ZAPAMTITE: NIKADA NE OSUĐUJTE SIROMAŠNE LJUDE ZBOG MALIH STVARI KOJE RADE. MOŽDA IZA JEDNE MARKE, JEDNOG STAROG PISMA ILI JEDNE POŽUTJELE FOTOGRAFIJE STOJI LJUBAV KOJU NE MOŽEMO NI ZAMISLITI.
NEKADA JEDNA MARKA NIJE SAMO NOVAC. NEKADA JE ONA OBEĆANJE, USPOMENA, NADA I RAZLOG DA ČOVJEK NE ODUSTANE.
JER PRAVO BOGATSTVO NIJE U ONOME ŠTO IMAMO NA RAČUNU, NEGO U LJUDIMA KOJI NAS VOLE, ČEKAJU I NE ZABORAVLJAJU ČAK NI ONDA KADA NAS CIJELI SVIJET ZABORAVI.
A VI, DA STE SVAKOG PETKA VIĐALI SIROMAŠNU STARICU KOJA U BANKU DONOSI SAMO JEDNU MARKU, DA LI BISTE JOJ SE SMIJALI KAO RADNICI ILI BISTE JE PITALI ZAŠTO JOJ TA JEDNA MARKA TOLIKO ZNAČI?