„IZBACITE OVU DJEVOJČICU IZ APOTEKE, NEMAMO MI LIJEKOVE ZA SIROTINJU!“ — VIKAO JE VLASNIK PRED SVIM MUŠTERIJAMA. ALI KADA JE STARI FARMACEUT OTVORIO NJENU POHABANU TORBU, PRONAŠAO JE PISMO STARO 28 GODINA! ONO ŠTO JE U NJEMU PISALO NATJERALO JE VLASNIKA DA PADNE NA KOLJENA I ZAPLAČE!
Bila je hladna januarska večer u Tuzli.
Snijeg je padao već nekoliko sati, a ulice su bile gotovo prazne.
Ljudi su žurili svojim kućama, skrivajući lica od ledenog vjetra.
U centru grada nalazila se velika privatna apoteka „Zdravlje“.
Bila je poznata po skupim preparatima, modernom enterijeru i vlasniku koji je više od svega volio novac.
Zvao se Dragan Kovačević.
Imao je pedeset šest godina.
Nosio je skupa odijela, vozio luksuzni automobil i često govorio zaposlenima:
„Ovdje nema mjesta za one koji ne mogu platiti.“
Te večeri apoteka je radila do deset sati.
Za pultom je stajala mlada farmaceutkinja, dok je u zadnjoj prostoriji sjedio stariji farmaceut po imenu Hasan.
Hasan je imao sedamdeset godina.
U apoteci je radio gotovo četrdeset godina.
Bio je tih, ljubazan čovjek koji je svakoga dočekivao s osmijehom.
Ali vlasnik ga nije mnogo cijenio.
Smatrao je da je prestar i da se previše sažalijeva nad siromašnima.
Tačno u devet sati i četrdeset minuta ulazna vrata polako su se otvorila.
Na njima se pojavila djevojčica.
Imala je jedanaest godina.
Zvala se Amina.
Na sebi je nosila tanku crvenu jaknu, nekoliko brojeva veću.
Cipele su joj bile mokre.
Obrazi crveni od hladnoće.
U rukama je držala malu, pohabanu torbu.
Polako je prišla pultu.
„Dobro veče“, rekla je tihim glasom.
Farmaceutkinja ju je pogledala.
„Dobro veče, djevojčice. Šta ti treba?“
Amina je iz džepa izvadila zgužvani papir.
„Molim vas, trebaju mi ovi lijekovi za mamu.“
Žena je pogledala papir.
Bio je to recept koji je ljekar izdao nekoliko dana ranije.
Provjerila je cijenu.
„Sve zajedno košta četrdeset osam maraka.“
Djevojčica je spustila pogled.
Otvorila je malu torbu.
Iz nje je izvadila nekoliko kovanica i jednu novčanicu od pet maraka.
Počela je brojati.
Jedna marka.
Dvije.
Pet.
Sedam.
Devet.
Ukupno jedanaest maraka i sedamdeset feninga.
Podigla je pogled.
„Molim vas, mogu li dobiti makar dio lijekova?“
Farmaceutkinja je uzdahnula.
„Nažalost, ne mogu ti dati sve za taj novac.“
Amina je čvrsto stegla kovanice.
„Mama je bolesna. Već tri dana jedva ustaje iz kreveta.“
Žena ju je zabrinuto pogledala.
„Je li bila kod doktora?“
„Jeste. Ali nemamo dovoljno novca.“
U tom trenutku iz kancelarije je izašao vlasnik apoteke.
Dragan.
Pogledao je djevojčicu.
Zatim novac na pultu.
„Šta se ovdje događa?“
Farmaceutkinja je odgovorila:
„Djevojčica nema dovoljno novca za lijekove.“
Dragan se namrštio.
„Pa šta onda čeka?“
Amina ga je pogledala.
„Gospodine, molim vas…“
„Šta hoćeš?“
„Mogu li vam ostatak donijeti kada mama dobije pomoć?“
Dragan se glasno nasmijao.
„A otkud ja znam da ćeš se vratiti?“
„Obećavam.“
„Meni obećanja ne plaćaju račune!“
Nekoliko mušterija okrenulo se prema njima.
Djevojčica je počela drhtati.
„Molim vas, mama je jako bolesna.“
Dragan je podigao glas.
„IZBACITE OVU DJEVOJČICU! NEMAMO MI LIJEKOVE ZA SIROTINJU!“
Apoteka je utihnula.
Amina je spustila glavu.
Suze su joj počele kliziti niz obraze.
„Izvinite što sam smetala.“
Polako je pokupila novac.
Okrenula se prema vratima.
Ali tada se iz zadnje prostorije začuo glas.
„SAČEKAJ, DIJETE!“
Bio je to Hasan.
Stariji farmaceut prišao je djevojčici.
„Kako se zoveš, dušo?“
„Amina.“
„A mama?“
„Lejla.“
Hasan se blago nasmiješio.
„Hajde, sjedni malo. Promrzla si.“
Dragan je ljutito pogledao starog radnika.
„Hasane, šta to radiš?“
„Razgovaram s djetetom.“
„Rekao sam da izađe!“
Hasan ga je pogledao.
„A ja kažem da dijete neće izaći na ovu hladnoću dok ne vidimo kako joj možemo pomoći.“
Dragan je pocrvenio od bijesa.
„Ako joj daš lijekove bez plaćanja, dobićeš otkaz!“
Hasan je nekoliko trenutaka ćutao.
A onda mirno odgovorio:
„Onda ću ih platiti od svoje plate.“
Vlasnik se podrugljivo nasmijao.
„Ti ćeš trošiti svoju penziju na nepoznato dijete?“
Hasan je odgovorio:
„Ako čovjek ima dovoljno da pomogne, a okrene glavu od tuđe nevolje, čemu mu onda sve što je zaradio?“
Amina je zaplakala.
„Hvala vam, dedo.“
Hasan joj je pomilovao kosu.
„Nemoj plakati, dušo.“
Zatim je pogledao recept.
„Provjerićemo s ljekarom šta je tvojoj mami potrebno i koliko je hitno. Nećemo je ostaviti bez pomoći.“
Ali tada je djevojčica iz torbe izvadila još nešto.
Malu, požutjelu kovertu.
„Dedo, mama mi je rekla da ovo pokažem ako ikada dođem u ovu apoteku.“
Hasan je zastao.
„Šta je to?“
„Ne znam. Rekla je da unutra ima nešto važno.“
Starac je uzeo kovertu.
Na njoj je izblijedjelim rukopisom pisalo:
„ZA HASANA, ČOVJEKA KOJI JE JEDNE ZIME SPASIO DVA ŽIVOTA.“
Hasanove ruke počele su drhtati.
Pogledao je djevojčicu.
„Amina… kako se preziva tvoja mama?“
„Begović.“
Starac je problijedio.
„Lejla Begović?“
Djevojčica je klimnula.
„Da.“
Hasan je spustio kovertu.
Sjeo je na stolicu.
I tiho izgovorio:
„Bože dragi… zar je moguće?“
Dragan ga je zbunjeno pogledao.
„Šta ti je, Hasane?“
Ali starac nije odgovorio.
Samo je otvorio kovertu.
Unutra se nalazila stara fotografija.
Na njoj je bila mlada žena koja u naručju drži malu bebu.
Pored nje stajao je mnogo mlađi Hasan.
Na poleđini je pisalo:
„Decembar 1998. godine. Nikada nećemo zaboraviti.“
Hasanu su oči zasuzile.
„Amina, sine… znaš li ko je ova žena?“
Djevojčica je pogledala fotografiju.
„To je moja nana.“
Hasan je zaplakao.
Jer je odjednom shvatio da pred njim stoji unuka žene koju nikada nije zaboravio.
Prije dvadeset osam godina Hasan je radio u maloj apoteci na periferiji Tuzle.
Bio je mlad farmaceut.
Nije imao mnogo novca.
Ali imao je veliko srce.
Jedne decembarske noći u apoteku je ušla mlada žena.
Nosila je bebu umotanu u staro ćebe.
Dijete je plakalo.
Žena je bila blijeda i iscrpljena.
„Molim vas, pomozite mi.“
Hasan joj je prišao.
„Šta se dogodilo?“
„Moja beba je bolesna.“
„Jeste li bili kod ljekara?“
Žena je zaplakala.
„Nemam novca ni za autobus.“
Hasan je odmah pozvao hitnu pomoć.
Dok su čekali, dao joj je stolicu i toplo ćebe.
„Kako se zovete?“
„Mirsada.“
„A beba?“
„Lejla.“
Hasan je pogledao dijete.
Bilo je maleno, promrzlo i iscrpljeno.
Te noći Hasan nije otišao kući.
Ostao je uz Mirsadu dok nije stigla pomoć.
Kasnije je saznao da žena živi sama.
Muž joj je preminuo nekoliko mjeseci ranije.
Nije imala porodicu koja bi joj pomogla.
Hasan je narednih sedmica donosio hranu, pelene i ono što je djetetu bilo potrebno.
Pomogao je Mirsadi da pronađe posao.
A kada je mala Lejla napunila godinu dana, kupio joj je prvi par cipela.
Mirsada je tada zaplakala.
„Hasane, ne znam kako da vam zahvalim.“
On se nasmiješio.
„Nemojte meni zahvaljivati. Samo obećajte da ćete jednog dana, ako budete mogli, pomoći nekome drugom.“
Mirsada je klimnula.
„Obećavam.“
Ali život ih je ubrzo razdvojio.
Mirsada se s kćerkom preselila u drugi grad.
Hasan je promijenio posao.
Godine su prolazile.
A on nikada nije saznao šta se dogodilo s malom Lejlom.
Sve do te hladne januarske večeri.
Hasan je držao fotografiju.
Suze su mu padale niz lice.
„Amina, tvoja nana se zvala Mirsada?“
„Jeste.“
„A gdje je sada?“
Djevojčica je spustila pogled.
„Umrla je prošle godine.“
Hasan je zatvorio oči.
„Neka joj je laka zemlja.“
Amina je nastavila:
„Mama kaže da je nana cijelog života pričala o jednom dobrom čovjeku iz apoteke.“
Hasan je zaplakao još jače.
„Stvarno?“
„Da. Rekla je da je taj čovjek pomogao kada niko drugi nije htio.“
Starac je zagrlio djevojčicu.
„Dušo moja…“
Ali tada je Amina iz torbe izvadila još jedan papir.
„Dedo, ovo je mama napisala prije nego što joj je pozlilo.“
Hasan ga je otvorio.
Na papiru je pisalo:
„Dragi gospodine Hasane,
Ne znam da li me se sjećate.
Ja sam Lejla, ona mala beba koju ste jedne zime pomogli spasiti.
Moja majka Mirsada pričala mi je o vama cijelog života.
Govorila je da ste nam pomogli kada nismo imali nikoga.
Danas sam i sama majka.
Imam djevojčicu Aminu.
Trudila sam se da je odgojim onako kako je moja majka odgojila mene.
Da nikada ne prođe pored čovjeka kojem je potrebna pomoć.
Ako ovo pismo ikada dođe do vas, želim da znate samo jedno.
Niste te noći pomogli samo jednoj bebi.
Pomogli ste da jedna porodica dobije budućnost.
Hvala vam.“
Hasan je spustio pismo.
Nije mogao govoriti.
Ali Dragan, vlasnik apoteke, stajao je nekoliko koraka dalje.
Njegovo lice bilo je neobično blijedo.
Jer je prepoznao ime.
Mirsada Begović.
Prišao je stolu.
„Čekajte…“
Hasan ga je pogledao.
„Šta je?“
Dragan je drhtavim glasom upitao:
„Je li ta Mirsada nekada radila kao kuharica u dječijem domu?“
Amina je klimnula.
„Jeste. Nana je dugo radila tamo.“
Dragan je sjeo.
Kao da su mu noge otkazale.
„Bože moj…“
Hasan ga je zbunjeno pogledao.
„Poznavao si je?“
Dragan je rukama prekrio lice.
A onda tiho odgovorio:
„Ona je bila žena koja me hranila kada sam bio dijete.“
U apoteci je zavladala potpuna tišina.
Dragan je nastavio:
„Odrastao sam u domu. Nisam imao roditelje koji su dolazili da me posjete.“
Glas mu je zadrhtao.
„Druga djeca su dobijala poklone za praznike. Ja nisam.“
Amina ga je gledala.
Dragan je nastavio:
„Ali jedna kuharica uvijek bi ostavila dodatni komad kolača za mene.“
Zastao je.
„Govorila je da nijedno dijete ne smije pomisliti da je zaboravljeno.“
Hasan je spustio pogled.
Dragan je počeo plakati.
„Jednog Božića, kada su svi dobili poklone, a ja ostao praznih ruku, Mirsada mi je donijela mali drveni automobil.“
„Rekla mi je da ga je kupila od svoje plate.“
„Čuvao sam ga godinama.“
A onda je pogledao Aminu.
Djevojčicu koju je samo nekoliko minuta ranije pokušao izbaciti.
„A ti si njena unuka…“
Amina je tiho odgovorila:
„Jesam.“
Dragan je ustao.
Prišao djevojčici.
A onda pred svim mušterijama kleknuo.
„Oprosti mi.“
Amina je bila zbunjena.
„Zašto?“
Dragan je plakao.
„Zato što sam danas ponizio dijete žene koja je meni nekada pokazala šta znači dobrota.“
Djevojčica je ćutala.
A onda izgovorila:
„Mama kaže da čovjek ne treba biti dobar samo prema onima koje poznaje.“
Dragan je zatvorio oči.
Te riječi pogodile su ga jače od bilo kakve uvrede.
Jer je shvatio nešto strašno.
Postao je upravo onakav čovjek kakvih se kao dijete najviše plašio.
Čovjek koji zatvara vrata pred siromašnima.
Čovjek koji mjeri vrijednost ljudi po novcu.
Čovjek koji je zaboravio vlastito djetinjstvo.
Dragan je ustao.
Pogledao zaposlene.
„Od danas se ovdje više niko neće ponižavati zato što nema novca.“
Zatim se okrenuo prema Hasanu.
„Molim te, pomozi da djevojčicina majka dobije odgovarajuću medicinsku pomoć.“
Hasan je klimnuo.
„Prvo ćemo provjeriti njeno stanje i šta joj je potrebno.“
Dragan je zatim pozvao vozača.
Zajedno su odvezli Aminu kući.
Kada su stigli, zatekli su Lejlu kako leži u maloj sobi.
Stan je bio hladan.
Na stolu je stajala prazna šolja čaja.
A pored kreveta nekoliko neplaćenih računa.
Hasan je odmah organizovao da Lejlu pregleda ljekar.
Nakon pregleda dobila je odgovarajuću terapiju i dalju medicinsku njegu.
Dragan je pomogao da se pokriju troškovi koje porodica nije mogla platiti.
Ali najvažnije od svega bilo je ono što je rekao Lejli.
„Vaša majka je nekada hranila jednog usamljenog dječaka.“
Lejla ga je zbunjeno pogledala.
„Jeste.“
Dragan je obrisao suzu.
„Taj dječak sam bio ja.“
Lejla je zaplakala.
„Vi ste Dragan?“
On je klimnuo.
„Da.“
„Mama mi je pričala o vama.“
Dragan se iznenadio.
„Stvarno?“
„Govorila je da ste bili jako pametan dječak, ali da ste uvijek bili tužni.“
Dragan je spustio glavu.
Lejla je nastavila:
„Znate li šta je govorila kada je saznala da ste postali uspješan čovjek?“
„Šta?“
„Da se nada da ste pronašli sreću.“
Dragan je zaplakao.
Jer je imao sve što je novcem mogao kupiti.
Veliku kuću.
Skup automobil.
Uspješnu firmu.
Ali godinama nije osjećao istinsku sreću.
A sada je shvatio zašto.
Zaboravio je ljude koji su mu pomogli da preživi najteže dane.
Tri mjeseca kasnije Lejla se oporavila.
A Dragan je donio odluku koja je iznenadila cijeli grad.
U saradnji s ljekarima, socijalnim službama i humanitarnim organizacijama pokrenuo je fond za pomoć porodicama koje nisu mogle priuštiti potrebne lijekove.
Nazvao ga je „Mirsadina ruka“.
Prve godine fond je pomogao više od stotinu porodica.
Hasan je postao počasni savjetnik projekta.
Amina je svakog petka dolazila u apoteku poslije škole.
Ne da traži pomoć.
Nego da zajedno s odraslima priprema pakete za porodice u nevolji.
Jednog dana Dragan ju je upitao:
„Amina, šta želiš biti kada porasteš?“
Djevojčica se nasmiješila.
„Doktorica.“
„Zašto?“
„Zato što želim pomagati ljudima koji nemaju novca.“
Dragan je osjetio knedlu u grlu.
„A ako jednog dana budeš bogata?“
Amina ga je pogledala.
„Onda ću pomagati još više.“
Hasan se nasmijao.
„Eto, Dragane. Dijete je naučilo ono što nama odraslima nekada treba cijeli život da shvatimo.“
Dragan je klimnuo.
„U pravu si.“
Deset godina kasnije Amina je upisala medicinski fakultet.
Na dan kada je dobila potvrdu o upisu, otišla je u apoteku.
Hasan je tada već bio u penziji.
Ali Dragan je i dalje radio.
Amina je ušla noseći malu crvenu torbu.
Onu istu s kojom je prije deset godina došla tražiti lijekove.
Dragan ju je odmah prepoznao.
„Amina!“
Djevojka se nasmiješila.
„Dobar dan, čika Dragane.“
Zagrlili su se.
„Kako si?“
„Odlično.“
„Šta ima novo?“
Amina je iz torbe izvadila papir.
„Primljena sam na medicinski fakultet.“
Dragan je zaplakao od sreće.
„Znao sam!“
Ali Amina je izvadila još nešto.
Staru fotografiju.
Na njoj je bila njena nana Mirsada.
Pored nje mali dječak s drvenim automobilom.
Dragan je zanijemio.
„Odakle ti ovo?“
Amina se nasmiješila.
„Mama je pronašla među naninim stvarima.“
Na poleđini fotografije pisalo je:
„Dragan, dječak koji zaslužuje da jednog dana bude sretan.“
Dragan je dugo gledao fotografiju.
A onda je tiho zaplakao.
Amina ga je uhvatila za ruku.
„Čika Dragane, znate li šta mi je mama rekla kada sam krenula ovamo?“
„Šta?“
„Da vam kažem da je nana bila ponosna na vas.“
Dragan je obrisao suze.
„Čak i poslije svega?“
Amina je klimnula.
„Da.“
Zatim je dodala:
„Ali da bi bila još ponosnija kada bi vidjela koliko ljudi danas pomažete.“
Dragan je pogledao kroz prozor apoteke.
Napolju je padala kiša.
Baš kao onog dana kada je djevojčica prvi put došla.
Ali sada je na ulaznim vratima stajala mala tabla.
Na njoj je pisalo:
„AKO VAM JE POTREBNA POMOĆ, A NEMATE DOVOLJNO NOVCA, OBRATITE NAM SE. ZAJEDNO ĆEMO POKUŠATI PRONAĆI RJEŠENJE. NIKO NE ZASLUŽUJE PONIŽENJE.“
Dragan se okrenuo prema Amini.
„Znaš li šta je najvažnije što sam naučio u životu?“
„Šta?“
„Da čovjek može imati pune džepove, a prazno srce.“
Amina se nasmiješila.
„A može imati i prazne džepove, a puno srce.“
Dragan je klimnuo.
„Baš tako.“
Godinama kasnije, kada su ga novinari pitali šta je promijenilo njegov život, Dragan nikada nije spominjao poslovne uspjehe.
Nije govorio o milionima.
Niti o priznanjima.
Uvijek je odgovarao isto:
„Jedna djevojčica u staroj crvenoj jakni.“
A kada bi ga pitali zašto, samo bi rekao:
„Zato što me podsjetila na dječaka koji sam nekada bio.“
I na ženu koja mu je, kada nije imao nikoga, ostavljala dodatni komad kolača.
Jer dobrota nikada ne nestaje.
Ona putuje kroz godine.
Kroz porodice.
Kroz generacije.
Ponekad se vrati nakon deset godina.
Ponekad nakon dvadeset osam.
A ponekad se pojavi na vratima u staroj jakni, s nekoliko kovanica u ruci.
I podsjeti nas da najveće bogatstvo nikada nije bilo ono što posjedujemo.
Nego ono što smo spremni podijeliti.
ZAPAMTITE: NIKADA NE PONIŽAVAJTE ČOVJEKA ZATO ŠTO NEMA NOVCA. MOŽDA UPRAVO ONAJ KOGA DANAS ODBIJATE NOSI PRIČU O DOBROTI KOJA JE NEKADA SPASILA VAŠ ŽIVOT ILI ŽIVOT NEKOGA KOGA VOLITE.
A VI, DA STE BILI NA MJESTU STAROG FARMACEUTA HASANA, DA LI BISTE RIZIKOVALI POSAO DA POMOGNETE DJEVOJČICI KOJA NEMA NOVCA ZA LIJEKOVE SVOJE MAJKE?